 |
|
|
|
Igor Savić - "Profi media" - Štrpce
Slušajte emisiju: I deo, II deo, III deo Pogledajte galeriju fotografija proizvoda i usluga 
U okviru poslednje emisije Umetnost biznisa na KIM radiju u ovom serijalu, u okviru kojeg smo vam predstavili 26 srpskih firmi i preduzeća sa njihovim problemima i mogućnostima razvoja, predstavljamo vam privatno preduzeće u vlasništvu Igora Savića iz Štrpca. Reč je o radio i TV produkciji "Profi media" koja je počela sa radom 2007.godine nakon Igorovog desetogodišnjeg iskustva u radu u medijima na Kosovu. Svoje iskustvo koje je stekao radeći kao novinar izveštač želeo je da nastavi da dopunjuje samostalnim radom. "Sve je počelo 2007.godine kada sam od Fonda za razvoj Republike Srbije dobio podsticajna sredstva za otvaranje samostalne video produkcije. Nažalost, tada nisam iskoristio ta sredstva zabog bolesti jednog od žiranata, iz Fonda nisu mogli da mi izađu u susret da zamenim žiranta. Problem je bio samo što moj žirant nije mogao da ode na potpisivanje u Beograd tako da su ta podsticajna sredstva propala ali kako sam ja već započeo proceduru registrovanja i već sam registrovao preduzeće morao sam da nastavim samostalno dalje. Vremenom sam kupio nešto od opreme, kemere, mikrofone, montažne jedinice i sve je najpre počelo laganim radom, snimanjem najpre porodičnih veselja i svečanosti i vremenom se to razvijalo u neke ozbiljnije poslove. U poslednje dve godine dosta snimamo pres konferencije raznih nevladinih organizacija, njihove aktivnosti, seminare, razne sastanke, radne grupe, znači sve ono što donatori traže da imaju u nekoj video verziji. Takođe radili smo nešto delimično i u informativi ali smo se možda na tom polju i opekli zato što na Kosovu ima dosta ljudi koji se bave time, ima dosta i lokalnih i regionalnih TV i radio stanica kao i produkcija a sa druge strane ljudi koji sve to traže da se odrade za njih su veoma neozbiljni u tom delu posla tako da ima dosta potraživanja sa raznih strana od svih ovih medija prema tim nekim nacionalnim televizijama koje opet moram da kažem ništa ne plaćaju za rad. Sam taj posao je inače dosta stresan, gube se dani i dani na terenu tako da smo to skoro pa prekinuli da radimo." Jedina aktivnot koju sada sprovode je snimanje i pomaganje u nevladinom sektoru i međunarodnim organizacijama. Profi medija je registrovana 2007. godina i na samim početcima sučeljavala se sa brojnim izazovima koji su se prevazilazili u hodu. Danas Igor nastoji da u ovaj posao uključi što više mladih ljudi. "Od prošle godine u produkciji, akcijom Nacionalne službe za zapošljavanje primio sam prvo jednog volontera koji je radio šest meseci, to je isteklo decembra prošle godine, tog volontera sam zadržao i on je nastavio da radi kod mene iako nije postojala obaveza da tog volontera moram da zadržim kao što je sada u okviru ovog programa "Prva šansa" ali meni se taj radnik pokazao kao dobar tako da sam njega zadržao i dalje i on sada radi u mojoj produkciji kao kamerman i montažer. Sada smo u okviru ovog programa zaposlili još jednu osobu tj. primili smo je da radi kao volonter na poziciji kamermana ali i na mestu finansijskog službenika zato što u ovom ovde okviru u kojem mi radimo sve se radi duplo. Registrovani smo i po kosovskom zakonu i po srpskom, plaćamo poreze po oba zakona, moraš da vodiš knige veoma obazrivo zato što su kazne veoma velike a tržište zna se kakvo je i nema mnogo posla tako da moramo da budemo veoma obazrivi. Zato smo sada uzeli jednog volontera koji uskoro završava tu volontersku praksu. Njega je država u obavezi da plaća godinu dana što se tiče plata i doprinosa a nerednih godinu dana firma je obavezna da zadrži tog radnika." 
Kao radnik televizije i radija Igor se tokom protekle decenije susreta sa raznim izazovima. Konačno je shvatio da je samostalni posao njegovo dalje opredeljenje kada je uvideo da je najvažnije stvari u novinarstvu naučio. "Radio sam u televiziji gde iako sam imao dosta slobode da odem i snimim nešto na kraju tog finalnog posla nisam mogao sve da ubacim u taj finalni proizvod što zbog politike kuće što zbog nekih drugih pritisaka a na teren odem i obećam ljudima koji posle pola sata ubeđivanja pristanu da kažu nešto, znači ja im obećam da će to da ode u javnost i onda direktor dođe i kaže ne to ne može zamerićemo se ovima iili onima i onda ispadnem ja taj koji je prevario tog nekog čoveka. Zato sam mislio da ću ovom produkcijom moći da snimim stvarne priče sa terena, dakle realni život koji će biti prikazan onakvim kakav jeste i da se kao ceo paket ponudi televizijama bez mogućnosti da oni to menjaju i cenzurišu. To je bila jedna od žela a kao drugo voleo sam taj samostalni rad, voleo sam da obilazim ta mesta za koja ljudi možda nisu ni čuli ili nisu nikada otišli. Zato ja ovde kažem mlađim ljudima od sebe kada kukaju da im je dosadno da sednu u auto i krenu samnom do Orahovca do Cernice i do mnogih mesta i uvere se kako ljudi tamo žive." Kao i svaki novinar svoje početke pamti po pomoći kolega ali Igor je zahvalan samo jednom čoveku. "Za sve što sam postigao mogu da se zahvalim samo jednoj osobi što sam se zadržao u ovome i da nije bilo njega ja bih verovatno pobegao posole šest meseci.Sve je počelo 2001. godine kada sam počeo da sređujem najpre muzički program u Radio Hercu kasnije i u televiziji i onda sam na nagovor Živojina Rakočevića otišao na prvi trening za novinarstvo i posle tog prvog sam već poželeo da ne odem na drugi ali je Žika bio toliko uporan i strpljiv i dolazio da radi sa nama ovde. Tako da je to jedina osoba koja me je zadržala ovde i u ovom poslu. Kao što sam rekao najpre sam radio u radio Hercu onda se to nastavilo u televiziji a onda sam zbog nekih malih nesuglasica prešao u radio Borzani koji je u to vreme počeo da radi sa KOSMA dnevnikom sa ostalim radio stanicama i tu sam radio naredne dve godine. U međuvremenu, sam pohađao školu novinarsva u Beogradu koju sam uspešno završio. Najveći problemi u radu bili su ti što su pojedine mdije na Kosovu vodili ljudi koji nisu shvatili značaj tih medija nego su gledali medije kao biznis i onda je bilo veoma teško raditi u nekom okruženju gde vam vlasnik limitira mogućnosti da razvijaš radio ili TV, koji ti ne dozvoljava da zaposliš ljude koje bi želeo da zapsoliš nego se to uvek radi po nekim rodbinskim vezama i njima bliskim ljuima koji ne mogu da budu novinari ni spikeri ni voditelji. To su pored finasija najveći problmi u mom radu dakle sloboda izražavanja." Ono što po njemu razlikuje novinarstvo na Kosovu i Srbiji jeste činjenica da se u Srbiji zna red i procedura, ko je zadužen za izjave od zvaničnika, rad sa ljudima na terenu, i na kraju bezbednost. 
"Ovde na Kosovu su sve male sredine koje imaju malo Srba. Mi smo recimo ovde u Štrpcu u početku sa televizijom ljudima postali dosadni jer kad god izađemo na ulicu mi radimo anketu i ljudi su bežali od nas i prilazili sa druge strane ulice. Kada ga i ubedimo i počnemo sa pitanjima ljudi ne daju ozbiljne odgovore jer se svi međusobno poznajemo i sve gledaju kroz šalu. Takođe ovde je veoma teško raditi i sa institucijama jer da dođeš do cilja prava je katrastrofa. Recimo važilo je pravilo da sve izjave u ime opštine daje predsednik opštine a dok vi dođete do njega nakon sastanaka ručkova i ostalog je pravi užas a treba ti hitno. Drugo, ljudi su dosta nepoverljivi. Čim odeš van teritorije odakle si odmah te pitaju za koga radiš i tu nastaje objašnjavanje bar 15 minutra da mi nismo izdajnička televizija, da ne sarađujemo sa okupatorom, da nećemo nešto da izvučemo iz konteksta, da ćemo da im pošaljemo snimak kad izmontiramo. Sve je to rezultat veka u kojem živimo." Iako ima dosta posla Igor kaže da produkcija još nije doživela svoj uspeh jer razvojni plan koji je on predvideo na početku rada još nije u potpunosti zaživeo. "Dostigao sam oko 30% od planiranog uz kašnjenje od nekih godinu dana. U startu sam želeo da radim i neke studijske emisije koje bi bile totalno otvorene i bavile bi se nekim škakljivim pitanjima bez mogućnosti da ljudi ne daju odgovor na to a u zadnjih deset godina škakljiva pitanja su pitanja korupcije, velikih pronevera što se tiče rada u institucijama i jednih i drugih, zatim zapošljavanje ljudi po porodičnoj liniji, primanja duplih tj. petoduplih plata, onda izgradnja objekata bez ikakvih papira. To je jedna strana. Druga strana je to što sam hteo da radim neke zabavne emisije, tipa top lista domaće, top lista strane muzike, najava za snimanje novih filmova, da se to radi u jednoj virtuelnoj montaži sa hroma ki platnom, dobrom montažnom jedinicom sa nekom dobrom video karticom i to je bilo u planu realizacije za ovu godinu da sredimo ovu prostoriju pored nas bilo je čak i naručeno hroma ki platno, kemere su takođe bile spremne da se naruče ali finasije su izostale naravno." S obzirom da su finansije izostajale Igor Savić je još dva puta podnosio zahteve Ministarstvu za Kosovu i Metohiju za dodelu podsticajnih sredstava ali je oba puta odbijen. Ali on uvek čeka novu priliku. "Ja uvek kažem da to nisu neka povoljna podsticajna sredstva čim te neko usovljava da sa biroa uzmeš dvoje ljudi i plaćaš im i doprinose i platu jer samo ti doprinosi su u visini kamate koju bi putem kredita imao u Komercijalnoj banci bez obaveze da zapošljavaš ljude ali ja pored mene imam upošljeno još dvoje ljudi koji rade u radio stanici tako da bi već imao ljude koje plaćam. Ja i dalje konkureišem za ta sredstva pa videćemo." Igor kaže da na Kosovu postoje pritisci na medije naročito od onih koji sebe smatraju liderima Srba ili onih koji rukovode određenom opštinom. "Ja lično nisam imao nekih neprijatnosti. Ali za par priloga koje smo radili bili su upućeni pozivi direktoru televizije u kojoj sam radio i bilo je kritika i u razgovoru samnom zašto smo to pustili ali otvorenih pretnji nije bilo. Ja nikada nisam razmišljao na taj način i nikada se nisam toga plašio. Ja sam odgajan u policijskoj porodici i onda su mi policajci došli preko glave i kad oni nisu uspeli da me uplaše za sve te godine onda svi ovi lokalni lideri i oni koji misle da su kriminalci ne mogu ništa i sve to smatram suviše smešnim. Jer ovo je toliko nizak nivo toga da to ne doživljavam i ne osećam kao pretnju." Produkcija Profi medija je savremeno opremljena iako bi za uspešan rad i poslovanje bilo potrebno nabaviti još savremeniju tehniku, kaže Igor. 
"Od opreme u produkciji trenutno imam tri kamere sa stativima, tu su mikrofonni, audio mikseta, dve montažne jedinice. To je jedna mobilna produkcija što znači da mogu da je premestim za dva sata u bilo koju drugu prostoriju, znači ništa što je statično. Takođe koristimo prostorije radio stanice za snimanje audio tonova zbog gluve sobe.Sva oprema je vredna između osam i deset hiljada evra. Za veći i kvalitetniji rad potrebna je savremenija oprema, bolja rasveta, bolja audio mikseta, video kartice za obradu meterijala u realnom vremenu i samo one koštaju oko 3 hiljade evra. Dakle ima dosta potrebnih sitnica koje su preskupe." Igor kaže da se nikada nije pokajao što je počeo da se bavi novinarstvom jer mu je ovaj posao doneo jednu od najvažnijih stvari u životu. "Ovaj posao mi je doneo mnogo novih prijatelja i poznanstava. Srećan sam kad odem u bilo koju sredinu na Kosovu što imam sa kim da sednem i da popričam i da popijem kafu i sa mnogima od njih se čujem jednom u deset dana sigurno i sa mnogima se srećem kad god odem van Štrpca. Ovaj posao mi je oduzeo dosta slobodnog vremena i mnogo neprospavanih noći jer u ovoj sredini gde živimo nikada neznate šta će i kad da se desi. Nikada nisam bio u situaciji da mogu kući da isključim telefon. Mnogo me je puta probudio i čovek koga mogu da proglasim i nekom vrstom mog mentora, Živojin Rakočević, da mi u tri ujutru javi za neki događaj."
Igor je rođen u Uroševcu a u Štrpce je došao kao raseljeno lice iz Niša 2000.godine najpre sa namerom da samo poseti prijatelje. Sličnost u životu na Kosovu pre i nakon rata je kako kaže Igor činjenica da se razmišljanje ljudi i stil života gotovo uopšte nije promenio. "Sličnost je u načinu razmišljanja mladih ljudi i u samom načinu života. Mladi vole da po ceo dan provode u kafićima, da se zabavljaju, da ne rade, zato što im roditelji očigledno primaju dobre plate. Veoma je teško naći mladu osobu koja želi da radi. Razlika je (pre i nakon konflikta) u tome što su ljudi postali ljubomorniji i zavidniji. Ranije se nije obraćala pažnja da li je neko u nečemu uspeo, kupio nešto i slično. Sav novac koji je poslednjih godina došao od međunarodne zajednice napravio je čuda. Pojedini ljudi su radili za određene organizacije iz međunarodne zajednice i primali plate u iznosu od 1.500 evra, a drugi su radili za 100 evra. Zatim duple plate koje su stizale od Vlade Republike Srbije, prosvete, zdravlja, dok drugi opet nisu radili ili radili za mali iznos. Sve je to veoma poremetilo odnose među ljudima. Ranije (pre rata) je dobar deo stanovništva radio i svi su imali slična primanja, dok je sada ogromna razlika." Igor kaže da uspešno sarađuje sa mnogim privrednicima u regionu Sirinićke Župe i smatra da mnogi privrednici nemaju potpuno znanje o delatnosti kojom se bave i zato se trudi da im kroz organizovanje radionica pomogne u poslovanju. 
"Ne znaju kako da plasiraju proizvod. Žele odmah na veliko tržište i pored toga što nisu uspeli ni lokalno da probiju. Tako da i za njih preko NVO, u kojoj takođe radim, trudimo se da za njih organizujemo neke treninge, na kojima bi trebalo da nauče kako da plasiraju svoj proizvod, kako da pronađu tržište, kako da se uopšte probiju pored velike konkurencije, bilo divlje ili legalne. Biće svi privrednici odavde, svi koji rade, dakle ne samo oni koji proizvode, već i iz oblasti turizma, biće iz odeljenja za ekonomski razvoj iz Opštine. Biće to radionice gde će zajednički da usaglase strategiju za razvoj Opštine, za mala i srednja preduzeća. Trening će voditi ljudi iz tima "Mega." To je tim koji je radio na razvoju opštine Inđija, zajedno sa USAD-om. Mislim da smo našli dobre trenere koji znaju kako su uspeli sa Inđijom i videćemo šta mogu da urade sa Štrpcem, uopšte sa Brezovicom, jer pored turističkog potencijala koji je ogroman, ima i drugih stvari koje mogu da se rade i u koje može da se ulaže, recimo u malinarstvo i uopšte šumskog voća, itd. Ima zaista puno toga što može da se radi, ali privredicima je trenutno najteže pronaći tržište i izboriti se sa tim duplim registracijama, duplim dozvolama. Jednostavno po nekad ne znaju šta i kako da urade." Igor je i aktivni član nevladine organizacije koja se bavi koja radi na edukaciji omladine u Štrpcu. "Organizacija se zove "Budućnost bez straha" i radi od 2000. godine, znači već deset godina. Ja sam u toj organizaciji počeo da radim kao volonter, kad god sam bio potreban što se tiče logistike ili organizovanja bilo kog sastanka. Sada sam već oficijalno i radnik te organizacije na funkciji programskog direktora, zato što su svi koji su ranije bili otišli ili u inostranstvo ili su se preselili za Beograd ili negde u centralnoj Srbiji. Tako da sada radim sa jednim timom mladih ljudi, ima ih četvoro i radimo na projektima za razvoj omladine i omladinskih politika, zatim radimo na polju ekonomskog razvoja. Dosta radimo sa mladim ljudima po pitanju edukacije o bolestima zavisnosti, HIV prevencije. Tako da imamo dosta aktivnosti, a najviše sa mladima. Uskoro treba početi sa ekonomskim razvojem, već je dogovoreno i trebalo bi krenuti nakon letnjih odmora, negde avgusta meseca uslediće pripremna faza, a onda od septembra radionice bi trebalo da počnu sa funkcionisanjem kako bi do decembra ljudi imali nešto na papiru i ta to nešto onda mogu, kao zajednički koncept sa opštinom i drugim privrednicima da predaju donatorima ili agencijama koje žele da ulažu u razvoj Opštine. To bi zapravo bila neka strategija razvoja." Porodica i prijatelji su mu u radu bili najveća i moralna i materijalna podrška. Uveren je da onaj ko odluči da se bavi novinarstvom mora da bude stabilna ličnost koja je spremna i da prima i zadaje udarce, da se nosi sa kritikama i da ih uspešno prevazilazi. Novinar mora stalno da uči i da se usavršava, poruka je za kraj ove emsije Igora Savića vlasnika produkcije "Profi medija" iz Štrpca.
|
|
|
|
|
