Miroslav Joksimović - "Ribnjak"- Batuse-Radevo

Slušajte emisiju: I deo, II deo, III deo                                    Pogledajte galeriju fotografija proizvoda i usluga

Ribnjak u Radevu, kod Lipljana, je nekada bilo društveno gazdinstvo a danas je ovaj Ribnjak, bogat pre svega šaranom, u privatnom posedu o kojem sa velikom ljubavlju brine dugogodišnji radnik ovog dobra Joksimović Miroslav. Miroslav radi u Ribnjaku Batuse-Radevo već 30 godina. Bez posla je tu ostao 1999. godine kada je Ribnjak privremeno prestao sa radom zbog ratnih dešavanja. Godinu dana kasnije Ribnjak je ponovo počeo sa radom nakon što ga je jedan Albanac uzeo pod zakup. Kao jedini Srbin u ovom preduzeću Joksimović je počeo tu da radi pre četiri godine kao šef Ribnjaka i kao šef proizvodnje. Danas on tvrdi da je ovo jedino mesto na Kosovu koje ne poznaje etničke podele i time se ponosi.

"U Ribnjaku radim dugo. Ovde ima pretežno šarana, i smuđa. O kompeletnom Ribnjaku brinem isključivo ja a detalje oko ovog posla naučio sam od jednog Francuza. Ribu prodajemo i na veliko naročito je to izraženo ovde kod nas uoči praznika Svetog Nikole i uopšte kada su slave u pitanju. Inače u suštini prodaja nije na zadovoljavajućem nivou. Evo ove godine mi je ostalo više od 3 tone ribe i sve sam to bacio u sportsko jezero. Međutim pecaroša ima dosta naročito subotom i nedeljom i prosek je oko 70 ljudi nedeljno. Karta je 5 evra u šta je uračunato kilogram ribe. Do 4 kg. riba je 2,5 evra po kilogramu preko 5 kilograma je 3,5 evra. Ovde se peca, ljudi se druže. Evo već je treća godina kako vodim računa o Ribnjaku i zaista nemam nikakvih problema. Ovo je prava milina da dođete subotom i nedeljom i da vidite kako se pecaroši međusobno pomažu i jedni drugima daju mamce,hranu i nacionalnost se ovde ne razlikuje. A i opšte je poznato da su lovci i ribolovci najhumaniji ljudi."

Ribnjak u Batusu-Radevu postoji od 1956. godine i bio je najveći izvoznik ribe na teritoriji bivše Jugoslavije. Mnoge generacije prošle su obuku upravo na tom mestu i današnji zakupac Ribnjaka je, kako nam je rekao Miroslav, u stvari nekadašnji komercijalni direktor ovog preduzeća. Ribnjak je uzeo pod zakup na period od 10 godina.

"Sa gazdom sarađujemo veoma uspešno. Ukupno imamo još šest radnika, tri stražara i još tri koja rade na održavanju. Radi se u dve smene. Kada se gazda, koji je pre rata radio u Ribnjaku kao tehnički direktor, posle rata vratio sreo me je tu u selu i zaista smo se prijateljski pozdravili. Tada me je obavesti da je uzeo Ribnjak u zakup i pitao me je da li želim da radim ponovo. Ja sam tada to odbio uz obrazloženje da još uvek situacija nije bezbedna da se ljudi sele i da ni sam neznam šta ću i gde ću a i znam da bi bio optužen od svojih meštana da radim kao špijun. Ta moja neodlučnost trajala je skoro sedam godina. Onda se ponovo pojavio kod mene kući nakon što je primetio da ga radnici potkradaju. Ponudio mi je platu od 500 evra i evo to tako traje već tri godine. Svi radnici su Albanci i imam samo jednog Aškaliju. Pre godinu dana upošljavao sam i neke Srbe, imao sam tu jednog iz Batusa ali je on otišao u Rusiju imao sam dosta Srba ali neki su radili loše, neki su sami napustili a neki su otišli jer im je plata bila nedovoljno velika."

Svi zaposleni u Ribnjaku su radnici koji su tu radili i pre 1999.godine, rekao nam je Joksimović. Saradnja sa njima je jako dobra i problema nema ali Miroslav mašta o tome da od Ribnjaka napravi pravi turistički centar.

"Sve radnike sam ja ponovo primio a znam ih trojicu od njih kao bivše radnike Ribnjaka, Iljaz, Đevdet i Misir. Nikada ni pre sa njima nisam imao nikakvih problema a ni danas. U međuvremenu sam primio još tri čuvara. Koliko dobro sarađujemo govori i podatak da svake nedelje idemo zajedno u lov. Sve bi ovo radilo punim kapacitetom kada bi mogli da u sklopu Ribnjaka otvorimo jedan mali motelčić i da napravimo pravu turističku akciju. Nabavili bi čamce kojima bi prevozili posetioce, zatim bi bilo dobro kada bi imalo neko sportsko igralište. Zato bi ja, kada bi imao neka sredstva, napravio restoran jer to i pecaroši traže od mene. Za 15 hiljada evra to bi se sve dovelo u red i bilo bi prelepo. Pored toga napravio bih i jedan bazen za decu. Verujte da smo sada jako loše sa svim alatima. Kolicima idem okolo i hranim ribu. Sad sam uspeo da malo sredima dva čamca koja sam imao. U svakodnevnom sam kontaktu sa gazdom ali ni on nema sredstva jer ima još jedan privatni posao koji mu jako loše ide."

Ukupna površina Ribnjaka u Radevu je 100 hektara što, po rečima Miroslava, predstavlja pravo bogatstvo i zato ne može da veruje da nikome nije stalo da pomogne rad ovog gazdinstva.

"U upotrebi je 63 hektara ribnjaka a plus u Batusu jezero od 18 hektara, onda ovde mrestelište koje je napravljeno još 1986. a ja ga sad radim sve sam. Idem dole uzimam matice, dajem injekcije, napravim mrest, 100 gr uree, 1kg bebi-laka i za nedelju dana ona počinje da se razvija i onda ih dovodim u male bazene i kuvam im jaja i ispasirana im bacam u bazen a kada malo odrastu kuvam im soju da malo ojačaju i u novembru verujte moj mlađ mora da bude od 150-200 grama. Samo ovo mesto je za uzgajanje šarana neverovatno dobro. Ja putujem svuda i najbolju saradnju imam sa mojim prijateljima iz Novog Sada naročito kada je nabavka lekova u pitanju ponajviše u proleće kada je riba gusta ili kada ne prodam pa ostane dosta ribe u bazenima. O svemu vodim strogu evidenciju i imam knjige u kojima se beleži svaki kilogram prodate ribe."

Od novembra do marta traje pecaroška i prodajna sezona ostalih meseci ovaj Ribnjak otvoren je isključivo za sportski ribolov. Zbog nedovoljno dobrih uslova za rad i nedovoljne zarade Miroslav je često u oskudici što se tiče hrane za ribe.

"Ova riba za mesec dana sa 600 može da dođe do jednog kilograma, što znači da on u proseku dobija mesečno oko 400 grama. To je sve u normalnim uslovima ali ovde to nije slučaj. Ja nemam dovoljno hrane za ribe. Idem po ovim selima i nabavlajm jeftiniju hranu kako bi nekako preživeli. Prošle sam godine utovio jednog šarana do 4 kilograma težine. Sredio sam skoro preko jednog mog prijatelja koji radi u pećkoj pivari da kupim 20 vagona hrane za 200 evra. Reč je o mekinjanma koje otpadaju pri pravljenju piva. Sve je to bilo pakovano u dzakovima koje sam održavao po magacinima i bilo nam je na veliku korist."

No ipak ovom čoveku, koji nam polamo liči i pustinjaka, ništa što je vezano za ovaj posao ne pada teško.

"Sve ovde funkcioniše u najboljem redu. Ja sam ovde svakodnevno ali imam jednog radnika koji o svemu vodi računa kad nisam tu. Ja živim ovde u blizini i ništa mi nije teško što je vezano za ovaj ribnjak. Čini mi se da ne bih mogao ni da zamislim da se bavim nekim drugim poslom jer mi ovaj posao čuva zdravlje. Ja za 20 minuta napravim ceo krug. Ovo je mesto stvoreno i za odmor i za biznis. Problem mi je malo ljubomora meštana koji me optužuju što radim sa Albancima i da sam lopov. Ja volim ovaj posao imam kući solidan život i ne dugujem nikome ništa. Ima Albanaca koji dođu ovde i kažu mi da im ne treba potvrda o plaćenoj karti i mnogi neće da uzmu kartu ali ja imam duplikate. Gazda mi tri meseca nije poslao karte i juče sam otišao sam i uzeo naloge jer ima ljudi koji kada plate 5 evra kartu po svaku cenu hoće potvrdu. Nisam mogao to više da trpim i uzeo sam naloge da me glava ne boli."

Miroslav je stekao ogromno iskustvo radeći u ovom Ribnjaku pa je danas, kako kaže, postao pravi majstor i za pomoć drugim ljudima koji žele da se bave istim poslom. On nam je opisao kako se zimi čuva riba u ovom Ribnjaku.

"Mi u novembru mesecu lovimo ribu i prebacujemo ih u male zimovnike i sortiramo ribe za prodaju, za mlaz, za nasađivanje. Kada se zimovnik zaledi mi bušimo rupe za kiseonik i tako vadimo ribu koji prodajemo. Prebacivanje mora da sa vrši od početka do kraja marta jer je kasnije to opasno zbog pojave raznih obolenja kao posledica temperature vode i gustine."

Objašnjavajući zašto se u ovom Ribnjaku najviše uzgaja šaran Miroslav je rekao da lipovička voda kriva za sve.

"Sve je počelo još 1956.godine kada je održano jedno međunarodno takmičenje ribolovaca u Zagrebu kada se isprobavao i kvalitet ribe. Naši su odavde u Zagreb nosili u kesi malo zemlje koja se ispitivala. Rezultat tog ispitivanja pokazao je da tlo i voda odavde iz Vrela, iz Lipovice pogoduje uzgajanju šarana. Jedna prijateljica iz Nemačke nam je preko kosovske Vlade donela 100 hiljada komada matica smuđa. Sve je stiglo avionom. Sve je bilo vakumirano u specijlanim kesama.Sve smo to pustili u jezero. Evo već je druga godina. Oni su bili tako mali kao muve, našim zalaganjem i prehranjivanjem otišao je na 2 kilograma. Njega sam međutim morao da izdvojim posebno jer je on grabljivac i jede malu ribu."

O istoriji Ribnjaka zna sve a ljubav prema ribi potiče još iz najranijeg detinjstva. Pecanje ga nikada nije privlačilo ali je zato lov njegova velika ljubav. Miroslav nam ipak otkriva da mu je trenutno najveći problem u ovom poslu borba protiv ribokradica.

"Ribnjak je moja velika ljubav još iz detinjstva. Ovde smo se okupljali radi druženja ali smo pravili i razne nestašluke pa smo i mi sami krali ribu iz jezera. Još mi je majka govorila da se divim uvek šaranu koji talasa i to mi je ostalo. Zato volim prirodu. Imam pse i lovačko oružje i idem stalno u lov. I ovde na jezeru ima dosta divljači, patke, zečeva. Ja sam ovde stalno i često puta ovde i prespavam. Krađa riba je posebno izražena tokom leta ali meni niko ribu ne može da ukrade. U početku je mene bilo sramota da ukazujem pecarošima da ne kradu ribu. Dolaze pecaroši sa suncobranima i kada krene ubaci u suncobran po šest, sedam šarana zaveže ga i krene kući. Dešavalo mi se kasnije, kada sam to otkrio da ga zaustavim, odvežem suncobran i otkrijem krađu na licu mesta. Tako sada svi znaju da često vršim pretres i retko se ko usuđuje da ukrade ribu. Krali su ribu i tako što su punili rančeve čak su i u nedra stavljali ukradenu ribu. To je bilo uglavnom prve godine kada je posla i ribe bilo najviše i kada je u jednom danu dolazilo i po 200 pecaroša."

Najviše pecaroša na Ribnjaku u Radevu ima tokom vikenda ali da bi poboljšao posećenost Miroslav Joksimović će narednih dana na Ribnjaku napraviti pravu senzaciju.

"Evo sada sam organizovao međunarodno takmičenje. Najavljen je dolazak dva autobusa iz Skoplja a u stalnom sam kontaktu sa predsednikom ribolovačkog društva iz Prištine koji me je i posavetovao kako sve treba da organizujem. Ja sam tu sve počistio i napravio kao boksove između kojih je razmak od po pet metara. Biće velika gužva, dolaze pecaroši i iz Mitrovice, i Srbi i Albanci. Takmičenje se organizuje na period od 48 i 3 sata. Za 3 sata uplata je 100 evra i ko dobije prvo mesto dobija sav uloženi novac svih pecaroša.Posle toga postavićemo šatore i organizovaćemo takmičenje u trajanju od 48 sati. Naravno kao i na svakom takmičenju biće sudija i raznih kontrola. Bilo je skoro slično takmičenje ali to su samoinicijativno organizovali neki Albanci koji su se takmičili. Pobednik je ulovio 8 kilograma za tri sata i pokupio je nagradu od 3.500 evra."

On je ponovio rečenicu i sa početka našeg razgovora da je ponosan što nikada nije bilo konflikata između Srba i Albanaca koji su dolazili da pecaju ribu.

"Ja sam imao problema sa svojim ljudima ali su me moje kolege uvek branile. Jenom mi je jedan pecaroš ulovio 100 kilograma ribe. Jasno stoji kolika je cena ali se on sa tim nije složio misleći da sam ja cenovnik postavio baš tog dana kada je on pecao. To je bio jedini incident koji sam imao. A incidenata između Srba i Albanaca nije nikada bilo. Prava je milina gledati kao se oni tokom pecanja međusobno pomažu i kasnije druže. Radim na Ribnjaku ali se nikada nisam bavio pecanjem. Ja volim lov i to je moja velika ljubav. Nedavno sam prošao 50 kilometara i nigde se nisam zaustavio jer uživam u tome. Lovim divljač a najviše zečeve. Idem i na Šaru i za Peć. Skoro mi je jedan prijatelj poklonio divlju svinju ali pošto to ne jedem ja sam je poklonio komšiji."

Iako nema čestih kontrola Miroslav garantuje da je kvalitet ribe vrhunski.

"Svako ko je kupio šarana kod mene nije se pokajao. Jedino sam imao primedbe na cenu ali na kvalitt nikada. Vi imate rubu iz Ribnjaka iz Srbije ali sve su to vode iz Save i Dunava u koje se uliva razan otpad i kanalizacija. Ribnjak u Ečkoj je površine 5 hektara ali on nikada nije čišćen i obnavljan. Naša riba je zdrava jer uvek imamo protočnu vodu koju izlivamo u Sitnicu."

Porodica je Miroslavu svih ovih godina velika podrška.

"Imam dva sina, jedan je sa porodicom u Mitrovici, a drugi sin koji je mlađi živi ovde samnom i suprugom. Oni su svesni koliko ja volim ovaj posao i podržavaju me u tome. Kuća gde živim i Ribnjak nisu puno udaljeni tako da sve postižem. Evo danas moja supruga pravi riblju čorbu za mene i moje prijatelje. Od porodice nemam nikakvih primedbi."

Zbog svega što je proživeo i doživeo nikada ne bi mogao da zamisli da se bavi nekim drugim poslom i jedan je od onih koji veruju da je uspeh u proizvodnji.

"Da mi sad neko ponudi bilo kakvu funkciju ja je ne bih prihvatio. Gazda mi čak u šali kaže da će napraviti pokretni spomenik kad budem umro da nadgledam Ribnjak. Ja svim mladim ljudima savetujem da se školuju ali i da se kroz život snalaze zahvaljujući sopstvenom radu. Uveren sam da bez proizvodnje nema budućnosti ne samo kod nas nego u celom svetu. Ja i u razgovoru sa Albancima često pričam o tome kako se na Kosovu masovno krenulo sa izgradnjom lokala i hotela umesto da se napravi neka fabrika za proizvodnju bilo čega, bombona, čokolada, keksa. Neka svako zaposli samo po pet radnika kriza bi počela da se otklanja. Pogrešno je samo otvarati prodavnice i donositi robu a niko ne razmišlja da li to neko ima da kupi. Društvene firme su izgubljene i sve je prešlo u privatne ruke i svako sebi treba da stvara posao."

Miroslav Joksimović sebe smatra, ne uspešnim, već ispunjenim čovekom jer je imao privilegiju da ceo život posveti poslu koji voli. Još mu nije potpuno jasno kako se to desilo ali veruje da svaku životnu priliku treba iskoristiti, da treba krenuti i u posao koji vam se baš i ne dopada i da će se interesovanjem steći ljubav ali i znanje koje će doneti uspeh.

Kliknite ovde za adresar sa kontakt podacima