Anđelka Ćup - "Oaza"- Ajvalija

Slušajte emisiju: I deo, II deo, III deo                                    Pogledajte galeriju fotografija proizvoda i usluga

Neko je jednom rekao da život čine sitnice, a srećan i usklađen život čini posvećenost cveću. Možda se u priči našeg sagovornika ta izreka baš i nije pokazala tačnom jer je život nije mnogo milovao ali je možda i razlog tome što je prodajom i uzgajanjem cveća počela da se bavi nedavno i danas je u tom poslu jako uspešna. Danas vam predstavljamo garden centar Oaza. Anđelka Ćup vlasnik je ovog privatnog preduzeća čije je sedište trenutno u Ajvaliji.

"Ja sam vlasnik privatnog preduzeća tj. garden centra Oaza koji smo trenutno smestili u Ajvaliji u iznajmljenom objektu od 150 kvadrata zato što drugih uslova da bismo započeli biznis nismo imali a jedini način opstanka na Kosovu je sasvim sigurno samo posao i rad a ne nikako socijalni programi i razne donacije. Ja sam već godinama veliki ljubitelj cveća i uvek sam maštala o tome da imam neki veliki garden centar u nekom velikom gradu. Naravno moja profesija je sasvim nešto drugo ali to nema veze. U dogovoru sa nekim prijateljima odlučila sam da pokušam ovde na Kosovu možda zbog toga što cveće budi neka lepa osećanja ljudi i možda je to jedan od načina za stvaranje lepših misli nego što je prošlost i još uvek naša crna sadašnjost."

Oaza postoji od februara 2009.godine i već se ovaj garden centar pročuo po kvalitetu što, kako kaže Anđelka, dokazuje veliki broj kupaca koji redovno trguju kod Anđelke.

"Ide to lepo i već smo se pročuli imamo dosta vrsta cveća, kvalitetnu i relativno jeftinu robu u odnosu na druge proizvođače tako da nismo nezadovoljni što se toga tiče. Ljudi dolaze mada postoji neko mišljenje da je Kosovo tipičan Balkan i da ljudi ne vole cveće. Naprotiv cveće se jako puno kupuje, čak mogu da kažem da više kupuju muškarci nego žene što je vrlo zanimljivo. Najviše se kupuje u sezoni baštansko i saksijsko cveće kao i četinari jer se na Kosovu dosta gradi i ljudi žele da sređuju dvorišta da to bude lepo i prijatno za oko i naravno ekološki čisto tako da ljudi sve veću pažnju poklanjaju uređenju te svoje sredine."

Anđelka kaže da je najlakši deo privatnog biznisa sređivanje papirologije za otvaranje privatne firme. Mnogo je po njoj teže kretati u biznis samostalno bez ičije pomoći i podrške kao što je bilo u njenom slučaju. Komplikovano je, međutim, što srpska preduzeća na Kosovu moraju da budu dvostruko registrovana.

"Na žalost s obzirom na situaciju koja je ovde ja sam morala da registrujem preduzeće i pri kosovskim institucijama da bih mogla ovde da funkcionišem ali i pri institucijama Republike Srbije da bih mogla tamo da funkcionišem tako da su to neke tehničke stvari koje na žalost nisu rešene a nama stvaraju velike probleme i velike troškove. To je opet relativno bio lak problem. Mnogo je teže bilo krenuti u sve ovo. Apsolutno ni od koga nisam imala nikakvu podršku što se tiče vlasti jenih ili drugih iako sam pokušavala i obraćala im se. S obzirom da sam samohrana majka troje dece koji su studenti, da živim pod kirijom, da sam tri puta raseljeno lice pomoć mi je bila potrebna. Tako sam svojom upornošću uspela da dođem do jedne organizacije "Intercorporation", to je organizacija švajcarske vlade za koju sam poslala jedan projekat više iz neke šale a oni su u meni pronašli dobrog partnera tako da su me oni kreditirali što se tiče tih početaka u biznisu. Posle sam se snalazila za nabavku robe s obzirom da je ovaj deo lokala isped moj, ja sam to napravila prošle godine nakon uspešne sezone. Bitno je da se nešto radi pa valjda će biti dobro."

Iako posluje upešno vlasnica garden centra Oaza iz Ajvalije kaže da je sve nesigurno kao i u svakom poslu, kao i u daljem opstanku na Kosovu.

"Ništa nije sigurno jer se zakoni menjaju, situacija na Kosovu je takva kakva jeste, danas ovakva sutra ovakva. Danas vam ne radi telefon, sutra nemate struje, onda nemate vode, onda jednog dana ne možete da pređete Merdare ili već koji administrativni prelaz. Jedan dan vam traže pasoš, drugi dan ličnu kartu, tako da ovo nije apsolutno nikakva sigurnost i sve je ovo od danas do sutra dok se ne reše stvarno neke tehničke stvari. Ja sada ne pričam o visokoj politici ali ja moram da imam vozilo regostrovano na dvoje tablica a to su ogromni troškovi, dvoje papira za firmu. To su sve troškovi koje u svetu jedan mali biznismen ili čovek koji se bavi nekim malim privatnim poslom ne može da izdrži i opstane na tržištu a niko nema sluha ni da vas sasluša i da reši samo te tehničke probleme i ništa drugo. Sve se nažalost svodi na visoku politiku. Dodatni problem mi predstavlja to što još uvek stanujem kao podstanar i sutra može čovek da je proda ili da je ruši a nikakav zakon ne postoji koji štiti podstanare. Nema otkaznog roka i on može vama hladno danas da kaže da izađete sutra nemate kome da se žalite i da izađete morate."

Nabavka robe se većinski obavlja iz Srbije a jedan mali deo i ovde na Kosovu i Metohiji jer, kako navodi Anđelka Ćup, građani znaju da prepoznaju pravi kvalitet robe a naročito to dolazi do izražaja kada je cveće u pitanju. Teško je kako kaže stalno uvoziti robu ali zarad kvaliteta i povećanja posla mora da se nešto i istrpi, rekla nam je ona.

"To su čitave procedure. Prvo tamo u centralnoj Srbiji morate da imate sređenu papirologiju onda prelaz preko administrativnog prelaza Merdare gde prvo imate pregled finansijske inspekcije Srbije, pa carine Srbije, pa policije Srbije pa onda ulazite na Kosovo pa imate policiju Kosova pa carinu Kosova pa onda odlazite na terminal u Podujevo gde čekate dva, tri pet sati. Naravno ne radi se to samo meni zato što sam Srpkinja to se radi sa svim ljudima koji se bave biznisom. Da biste otišli do Kruševca koji je 150 do 200 kilometara odavde vama treba najmanje dva dana da odete da završite papirologiju da se vratite da istovarite robu. Tako da su to sve veliki problemi na koje smo se već navikli."

Anđelka kaže da u prirodi kosovskog mentaliteta nije da se cveće kupuje tokom cele godine nego sezonski ali kada se sve sabere i oduzme Oaza je uspešna firma. Lokacija je po mnogima čudna jer se cvećara nalazi u čisto albanskoj sredini ali Anđelka navodi i razloge zbog kojih se odlučila da upravo u Ajvaliji otpočne biznis.

"Ja sam pokušala u Gračanici od 2008. do 2009. da pronađem neku lokaciju. Nudila sam razne varijente da sa nekim držim po pola ali nažalost nisam naišla ni od samih meštana na razumevanje jer kirije su bile užasno skupe i to su bile kirije kao za lokal u centru Beograda. Onda sam počela da razmišljam o Ajvaliji koja je jako dobra lokacija s obzirom na put Priština-Gnjilane, vrlo je prometna, relativno je blizu srpskim sredinama a blizu je i Prištini a meni trebaju mušterije i nije bitno da li su to Srbi, Albanci, Turci ili Romi. Shvatila sam da je ovo možda neka idealna lokacija. Imala sam sreću da sam na prvog čoveka gde sam videla da se izdaje lokal naletela i pitala da li se izdaje lokal i da li bi smetalo to što sam Srpkinja rekao mi je da nema nikakvih problema a cena je bila izuzetno povoljna. A sve sam razmišljala i o tome da bi možda baš bilo interesantno da budem ja taj Srbin koji će u centru Ajvalije, gde verujete ponekad uđu muštetrije, sada više ne ali dešavalo se ranije, da počnu da pričaju na albanskom a ja nažalost ne znam albanski osim osnovnih svari dobar dan i do viđenja i kada progovorim srpski onda je to opšte inenađenje. Sada su se svi već navikli i zaista što se toga tiče nemam nikakvih problema."

Oaza za sada upošljava tri radnika. Anđelka veruje da bi njeno poslovanja sada mogao da poboljša neki subvencioni kredit koji bi osim unapređenja pomogao i upošljavanje većeg broja ljudi.

"Kredit od bilo koga. Zaista mi nije bitno da li je to Vlada Srbije ili Vlada Kosova. Mi koji ovde živimo isključivo od svog rada to je potpuno svejedno jer to ne znači priznavanje bilo koga niti negiranje ovog drugog. Mi smo ovde samo prinuđeni da se borimo za opstanak a želimo da ovde ostanemo i opstanemo. Kredit bi nam bio velika podrška jer mi smo razmišljali da sve ovo malo proširimo da ovo ne bude samo prodajni centar nego da to proširimo i na jedan deo proizvodnje. Ovde ima ljudi koji su nezaposleni a ljudi sa Kosova su poznati kao izuzetno vredni ljudi tako da bi mi možda mogli da organizujemo jednu malu proizvodnju cveća s obzirom da sada imamo iskustva kako se to radi tako da bi sledeće sezone tako roba bila daleko jeftinija. Na komletnom Kosovu imate izuzetno jake privrednike i one koji se teturaju. Izuzetno jaki su oni koji imaju političku zaleđinu i to nije nikakva ni tajna ni novina. Ukoliko nemate podršku u politici onda tavorite ovako kao ja a što se tiče privatnog sektora kod Srba tu imate svačega. Ima par firmi koje funkcinišu i koje su aktivne imate i firme koje postoje samo na papiru i koje imaju podršku Vlade Srbije i koje najčešće dobijaju nepovratne kredite i razne druge pomoći. U suštini zaključak je da je stanje u privatnom biznisu na Kosovu apsolutno nesređeno."

Život piše romane ali bi Anđelka o svom životu sigurno bila pisac kojima bi mnogi na priči pozavideli. Izbegla je kao samohrana majka sa troje male dece iz Bosne na Kosovo gde ju je dočekao novi rat, bombardovanje a onda i martovski pogrom.

"Mi smo najpe preživeli kompletan rat u Bosni od 1992. do 1995 godine. Onda smo došli ovde uoči samog rata tako da smo i ovaj rat komletno preživeli ovde. Ne bih spominjala sad kroz šta smo sve prošli i preživeli u Bosni ali kada smo ovde došli preživeli smo mnogo užasnih stvari. Ja sam radila na Železnici, deca su bila mala, živeli smo u Kosovu Polju. Bio je to život bez slobode kretanja 1999. kada niste smeli da se pojavite i progovorite srpski, kada vam nisu dali hleb ako pričate na srpskom, zatim kamenovanje prozora, gađanje po dvorištu, dobacivanje. Kada je sve to prošlo i malo se smirilo došla je 2004. godina i martovski pogrom kada je oko 150 tih huligana ušlo nama u dvorište. Ja sam bila sama sa troje dece i još dvoje dece iz komšiluka koja su se tu slučajno zatekla. Ne bih nikome želela da mu se ponovi ta noć 17-og marta. Posle toga ne znate kuda ćete. Deca su krenula u školu, opet ste prinuđeni da tražite stan pod kirijom, najpe Mašinski park u Kosovu Polju, zatim Ugljare, pa Laplje Selo, pa na kraju Čaglavica. A onda taj kompletni život kada su deca rasla bez struje, bez vode, bez telefona, bez pozorišta, bez bioskopa, bez semafora bez osnovnih stvari koje jedan mladi čovek treba da vidi. Hvala Bogu oni su uspeli da izrastu u dobre ljude i da stignu do pred kraj školovanja tako da se nadam da taj trud i muka neće biti uzaludni."

Zato kaže da više u životu ništa ne planira jer je iskusila da svaka realizacija sopstvenih planova zavisi od opšte društvene klime a ne od nje same.

"Ukoliko se nastavi ovakvo stanje da vam isključuju sve kome kad padne na pamet, ako vi nemate osnovne mogućnosti da vi odete u opštinu i tako pročitate natpis na srpskom jeziku gde vi treba da idete nego da gledate da li je neko raspoložen da vam na srpskom to objasni ili ne bez obzira što se zna kakav je zakon o upotrebi jezika i kakav je Ustav Kosova koji su sami doneli. Ako se sve to ne bude rešilo onda vi ovde nemate šta da tražite jer ako vi ne možete da se krećete i komunicirate normalno da sređujete administrrativne poslove na svom jeziku. S druge strane ukoliko Vlada Srbije ostane samo na lepim rečinma kao što je i do sada bio slučaj po mom mišljenju neće biti dobro. Nama ne treba pomoć u donacijama i to je velika greška jer to tera ljude da se nedomaćinski ponašaju. Obećavali su se stanovi za ljude koji su raseljeni ovde a od toga nije bilo ništa. Ko dobija smeštaj ovde? Dobijaju ljudi koji su ovde prodali svoju imovinu a ja protiv prodaje nemam ništa protiv ali su oni prodali i kupili stanove po centralnoj Srbiji preveli su to na brata od strica,sina ili snahu i onda se kao povratnici ovde vraću, ponovo to izdaju pod kiriju i vraću se u centralnu Srbiju. To su strašne stvari koje pogađaju ljude a nažalost tako rade i Vlada Srbije i Vlada Kosova tako da tu neke velike razlike nema."

Privređivati na jugu i na severu Kosova su dva potpuno različita pojma jer Anđelka smatra da je biti privrednik na centralnom Kosovu podvig kojem bi pozavideli i najuspešniji biznismeni u svetu.

"To ni ljudi na severu Kosova ne shvataju, ni političari koji nas uvek izjednačavaju, jer život južno od Ibra je nešto sasvim drugo i uvek je bio nešto drugo dok, u isto vreme ljudi na severu Kosova mogu da ne prihvate određene stvari da to izgleda da su oni patriote, mi na žalot ovde moramo da prihvatimo apsolutno sve što se tehničkih stvari tiče, sve ono što Vlada Kosova propiše. Vi ovde ne možete drugačije da funkcionišete. Ovde morate da imate i lične karte na kojima piše Republika Kosovo koju ja nikada ne mogu da prihvatim i priznam ali na žalost ja moram da imam tu ličnu kartu. Ja moram da imam sertifikat da bih radila. Drugo su priče u centralnoj Srbiji i na severu Kosova. Ovde postoji poreska inspekcija koja sutra može da dođe i zatvori sve ovo. Vi morate da imate taj papir na kome piše Republika Kosovo iako vam je to teško i ne možete da prihvatite nikada. Ogromna je to razlika. Ljudi na severu Kosova i u centralnoj Srbiji na žalost i ne znaju dobro šta se ovde dešava. Oni znaju nešto sa medija, a mediji, zavisi za koga rade tako izveštavaju, mislim pri tom na medije u centralnoj Srbiji. Ovde je u nekim situacijama mnogo bolje, a u nekim situacijama mnogo gore. Jedino što ja primećujem kao pomak ovde trenutno među običnim ljudima jeste smirenija situacija i mnogo više razumevanja. Međutim, što se tiče institucija meni se čini da je sve gore. Drugo, što se tiče Gračanice, funkcionisanje dve opštine, gde vi papirologiju sređujete i kod jednih i kod drugih gde, ako niste malo obrazovaniji, ne znate gde treba da idete i zbog čega. Šta sa ljudima sa sela ili onima koji su nepismeni, oni nemaju poima gde treba da idu da bi rešili svoja osnovna prava. Sva ta izgradnja po Gračanici je po meni samo da se ljudima zamažu oči. Ne razmem, šta vi pravite da li pravite od sela grad? To ne može. Niko ni jednog momenta nije uradio ništa da se Srbi vrate u urbane sredine. Pa zaboga da li svi Srbi treba da žive u selima? Valjda ima nekog ko je čovek gradskog opredeljenja, urbanog opredeljenja, ko se bavi nekim poslovima zbog kojih treba da bude u gradu. Nažalost, kosovske vlasti su to uradile da sabiju sve Srbe u ruralne sredine, a i Srbi koji su ušli u kosovske institucije su to uradili, dobijanjem određenih donacija, izgradnjom ne znam na primer kružnog toka u onako maloj sredini. Ja zaista nisam saobraćajni inženjer, možda ja grešim, ali ono je žalosno. Na onako malom mestu onako veliki kružni tok, čemu ono služi, to kažem kao vozač. Sve je s brda s dola, sve je nesređeno."

Ona veruje da su mladi puni ideja i da je te ideje moguće ostavariti uz pomoć roditelja i prijatelja. Anđelka veruje da je najveća prednost privatnog biznisa organizacija posla onakako kako želite.

"Možda neke ideje nikada ne možete da ostvarite ako radite u nekom drugom sektoru bez obzira koliko bili pametni, inteligentni, školovani, nadahnuti. U privatnom biznisu svoju ideju možete apsolutno da ostvarite, osim ukoliko naiđete na tehničke prepreke. Organizujete kolege kako vama odgovara, odnosno u skladu sa vašim idejama. Po meni, relativno je bolja zarada. Mislim da može bolje da se zaradi nego kod privatnika, mislim u tom drugom sektoru, a znamo i sami kako se to dešava i kolike su plate ovde."

Anđelaka Ćup je po profesiji profesor srpskog jezika i književnosti čime se bavila nekoliko godina, potom je u nedostaku državnog zaposlenja radila i kao prevodilac ali i kao novinar. Sada kaže da je radeći sa cvećem pronašla svoj mir.

"Ovo je velika razlika. Prvo, odmara vam oči, a onda i kada ga vidite, jer cveće je nešto prelepo kao i zelenilo, onda na trenutak zaboravite sve svoje probleme koje imate kao glava porodice, žena, majka. Ispunjava me i zadovoljna sam."

Svim mušterijama Anđelka Ćup vlasnica garden centra Oaza u mnoštvu šarenog i manje šarenog, kvalitetnog i manje kvalitetnog cveća preporučuje lep kameni cvet koji kako kaže deluje lepo iako ima vrlo malo lišća ali je njegov cvet potpuno usamljen ali otporan. Ona je emotivno vezana za taj cvet koji je, kako nam je rekla, podseća na nju i njen život.

Kliknite ovde za adresar sa kontakt podacima