Goran Milićević - "Breza"- Sočanica

Slušajte emisiju: I deo, II deo, III deo                                    Pogledajte galeriju fotografija proizvoda i usluga

U jednoj od prethodnih emisija govoili smo o privatnom preduzeću "Kondi"iz Gračanice koje se bavi proizvodnjom konditorskih proizvoda. Problemi sa kojima se ovo preduzeće susreće su jedinstveni s obzirom na područje gde se obavlja delatnost međutim ništa manje problema ali druge vrste nema i preduzeće Breza iz Sočanice koje se takođe bavi istom delatnošću. Vlasnik preduzeća Goran Milićević je u ovoj vrsti biznisa više 10 godina.

"Privatnim preduzetništvom se bavim još od 1989. godine i još u vreme studentskih dana otvorio sam prvu samostalno ugostiteljsku radnju odnosno prvi kafić u Sočanici kod Leposavića. Nakon toga sam tu svoju delatnost proširivao, znači počeo sam da se bavim i trgovinskom delatnošću pa sam tako otvorio samostalnu trgovinsku radnju. Posle toga sam 2000.godine počeo sa nekim vidovima proizvodnje konditorskih proizvoda. U početku je to bio samo ratluk i to pet vrsta ratluka u pet različitih pakovanja, orah, lešnik, jagoda, ruža i vanila u pakovanjima od 200 grama, pola kilograma, kilogram i tri kilograma. Zatim sam ubacio u proizvodnju žele bombone, posle toga tvrde dražen bombone a onda sam počeo da se bavim i proizvodnjom pet vrsta keksova ali zbog nekih okolosti ponajviše zbog pada prodaje ili tačnije što sam bio onemogućen da svoje proizvode prodajem na prostoru užeg dela Srbije ja sam morao da sve te mašine za keks prodam tako da se bavim sada samo proizvodnjom prethodno navedenih konditorskih proizvoda."

Svoje početke u privatnom biznisu Goran pamti po velikim finansijskim krizama i oscilacijama koje su sticanjem iskustva vremenom nestajale.

"To je bio period posle 2000.godine kada smo u porodici živeli samo od mog privatnog rada. Supruga nije nigde radila deca su išla u školu jedini prihod je bio moj privatni posao. E onda ste spremni na mnogo više rada i truda ali i trpite veće ucene oko prodajne cene a trpite i razne malverzacije čak i radnika na poslu. Ja sam tada već imao neke privatne poslove koje sam radio ali baš sam proizvodnju ratluka izabrao zato što sam znao jednog Albanca koji mi je rekao da postoji potreba za tom vrstom proizvoda na tržištu što mi je olakšalo odluku i tako je sve počelo."

Zato je ne odustajući od namere da sam sebi bude gazda vršio pozajmice ali ponajviše se zaduživao kod banaka kako bi pokrenuo veću proizvodnju i unapredio sistem poslovanja.

"Bilo je veoma teško na početku zato što je bilo najpre potrebno izgraditi objekat pa sam ja proširivao to što sam imao i na kraju sam došao do neke pristojne kvadrature koja je bila adekvatna za tu vrstu proizvodnje. Nisam bio pomognut nikakvim donacijskim sredstvima niti nekim korektnim kreditiranjem jer su svi ti krediti po nas privatnike i to vreme bili veoma loši sa visokim kamatnim stopama na dosta kratak period otplate i koje su uglavnom davale te inostrane banke koje su i sada na ovom prostoru. Ja sam se zaduživo i imao sam korektu saradnju sa Pro kredit bankom iz Kosovske Mitrovice oni su mi dosta toga pomogli u toj fazi kada sam nabavljao opremu mašine i svega ostalog. Razdužio sam se kod njih ali od strane Republike Srbije nikada nisam bio ni na kakav način pomognut. Dosta firmi iz ove opštine Leposavić alpliciralo je u to vreme kod Srbije a apliciranje je išlo preko Privredne komore sa sedištem u Kosovskoj Mitrovici i znam za nekoliko drugara koji su kao ja aplicirali u to vreme da im ništa nije odobreno kao i meni tako da više nisam ni pokušavao."

Kapacitet proizvodnje može biti do maksimuma, tržište može biti obezbeđeno ukoliko bi se rešio jedan od problema nesvakidašnji za društvo koje ima najveću stopu nezaposlenosti u regionu, a to je radna snaga.

"Ja imam kapacitet proizvodnje za približno dve tone proizvoda dnevno to znači da mogu da dnevno pravim dve tone ratluka a žele mogu i tri tone dnevno a ja trenutno proizvodim 150 kilograma ratluka dnevno. Prodaju bi mogao da obezbedim naročito sada u ovom periodu jer nailazi period Ramazana kada veći deo albanske populacije dosta koristi te proizvode. Ja bih mogao sve to da postignem ali je meni trenutno najveći problem radna snaga. Meni je do promena tj. do uvođenja PDV-a i promene sistema oporezivanja tržište bio Beograd, Novi Pazar, Kragujevac i jedan mali deo u Nišu a vrlo mali deo na teritoriji centralnog Kosova. Tim promenama načina oporezivanja ili da se tako izrazim uvoza robe iz centralne Srbije na teritoriji Kosova i Metohije ja sam bio onemogućen da budem konkurentan sa cenama. Firme sa kojima sam sarađivao nisu mogle da isprate takav način rada zato što je njihova obaveza bila da oni unapred plate PDV državi i naruče robu od mene a ja sam robu mogao da uvozim samo jednom nedeljno i to je moglo četvrtkom kao neki centralni dan u nedelji koji je određen za izvoz moje robe iz svoje u svoju državu."

Zato je konkurs u firmi Breza koja je nekada upošljavala više od 20 radnika uvek otvoren.

"Što se mene lično tiče ja mislim da poslujem dosta dobro ali bi u svakom slučaju moglo mnogo bolje. Nedostatak jeste radna snaga. Ja stvarno neznam zašto ljudi nisu zainteresovani da rade u ovakvom vidu ptroizvodnje. Ja sam nekada imao 25 radnika u svim tim mojim posebnim firmicama SZR, STR danas ih imam vrlo malo a najveći broj radnika mi je opao baš u proizvodnji. Vidim da dosta mladih ljudi uopšte nije zainteresovano a kod mene je konkurs uvek otvoren evo i danas ali se niko ne javlja. Trenutno u proizvodnoj delatnosti upošljavam dva radnika to su starije dve gospođe. Posao kao posao nije težak to pouzdano tvrdim jer sam se i sam bavio tim poslom na početku ali mladi ljudi verovatno imaju neke druge oblasti koje ih više interesuju. Plate kao plate su kod mene dogovorna stvar to je stvar poslodavca i radnika i nikada niko nije bio nezadovoljan platom dok je radio kod mene.Meni je trenutno potreban radnik koji je zdrav i koji ima volju da radi sve ostalo se da naučiti. Žena koja radi kod mene radi na procesu kuvanja jer to ne može svaki radnik da nauči i to je uostalom i neka vrsta poslovne tajne."

Breza je sirovine uglavnom nabavljala iz centralne Srbije ali je proces nabavke i uvoza po Goranovim rečima jako komplikovan proces.

"To je veoma teško i neznam koji je uopšte interes države da sve to stavi a neke čvrste noge. Čujem da se dodeljuju razna stimulativna sredstva i ne bih da uopšte ulazim u taj sistem dodeljivanja niti da nekoga kritikujem ali meni niko nikada ništa nije dao niti mi je neko nešto nekada ponudio i sada sam odustao od toga da im tražim. Meni je najveći problem način prodaje i način kupovine tj. nabavke sirovina iz uže Srbije. To je toliko komplikovano i sve je dovedeno do neke mere kao da smo mi neki građani petog reda jer je nemoguće da ja svoje proizvode prodajem na teritoriju Srbije. Vi znate da ja imam kolegu iz Gračanice koji ima mnogo problema znam i sa kim radi u Srbiji a znam da je uvek bio u problemima i oko prevoza i oko naplate. Moje tržište je trenutno južni deo Kosova i Albanac sa kojim imam odličnu saradnju i o njemu mogu da kažem samo reči hvale jer je čovek uvek ispštovao sve ono što smo se usmeno dogovarali. On je kupac više od 90% mojih proizvoda i kupovao bi duplo više kada bi imao toliku proizvodnju jer je njegova firma izuzetno jaka i ima nekoliko magacina na teritoriji Kosova i Metohije i uvek plaća onako kako se dogovorimo i to uvek preko računa. Tako da meni tržište nije problem naročito u tom južnom delu ali ako neko oceni da ste vi u nemogućnosti da diktirate prodajnu cenu onda može da dođe i do nekog ucenjivanja a to je već neka druga i jako komplikovana priča."

Česti prelasci administartivne granice, carine i dvostruke dažbine su veliki teret za sve privatnike na Kosovu jer je tržište slabo a proizvodnja se obavlja u teškim i neprofesionalnim uslovima, kaže Goran.

"Imam veoma neprijatne uspomene na sve to tako da je to prošla priča i ne bih se više ni vraćao na to i kakvo je trenutno stanje ja više ne vidim izlaz ne samo kada sam ja u pitanju nego i većine svojih kolega na severnom delu Kosova i Metohije koji se bave bilo kakvom proizvodnjom zato što smo u potpunosti onemogućeni za rad jer prema svojoj Srbiji ne mogu da izvoze robu, prema centralnom delu Kosova sve teže, znači carina je uvedena i prema centralnom Kosovu i prema centralnoj Srbiji i kome mi sada treba da pripadamo je pitanje na koje nemam odgovor."

Zato Milićević kaže da su razlike u poslovanju sa centralnim delom Srbije jako velike i nepremostive.

"U Srbiji postoje vetovatno i mnogo bolji uslovi za početak organizovanja nekog vida proizvodnje a mi smo u tome onemogućeni zato što mi ne možemo da dobijemo dugoročne kredite na duži vremenski period sa nekim manjim kamatnim stopama da bilo koje banke iz Srbije pa tako mi moramo da se baziramo na neke kratke pozajmice sa nekim visokim kamatnim stopama. To dakle nisu krediti već moramo da se baziramo na partnertvo sa stranim bankam ovde na našem prostoru koje nam ne nude povoljne uslove ali što se tiče profesionalnosti u radu garantujem da smo rame uz rame sa svim privatnicima u Srbiji uključujući i znanje o poslu."

Zbog uslova u kojima radi i problema koji su dolazili Goran je morao da proda deo opreme jer nije mogao da postigne kapacitet proizvodnje.

"Komletna oprema za proizvodnju keksova koju sam prodao prošle godine uvezo sam iz Italije preko jedne firme iz Šapca sa kojom i danas imam odličnu saradnju a i ovu ostalu opremu sam uglavnom na isti način dobavljao. To su specijalizovane firme u Šapcu koje se bave nabavkom prodajom i održavanjem opreme za proizvodnju konditorskih proizvoda. Oprema za proizvodnju keksova je koštala oko 30 hiljada evra, a ostala oprema za proizvodnju ostalih proizvoda je jeftinija i žalosno je što mi veći deo opreme tako stoji i ne koristi se zato što nema radne snage."

Proces proizvodnje je, kako kaže vlasnik Breze poslovna tajna ali ipak nešto nam je otkrio.

"Obe vrste proizvoda se dobijaju procesom kuvanja u duplikatorima.Duplikatori su različite zapremine, zavisi šta se sprema. Za proizvodnju ratluka u duplikatoru zapremine 300 litara, proces kuvanja, gde se dobije smesa za ratluk koja se posle izliva u kalupe, hladi se i onda se posle seče i pakuje. Proces kuvanja traje 4 do 5 sata, sve zavisi i od napona struje i od dosta tih faktora, čak zavisi od vrste šećera, da li je sećer iz užeg dela Srbije ili je iz Brazila, zato što svaki šećer ima određenu slatkost koja utiče na proces kuvanja, zavisi od skroba. Proces hlađenja, što duže, to bolje, ali neki optimalni period hlađenja je od 12 do 15 sati. Posle se seče, pakuje u kutije, celofanira, pakuje u pakete i ide na tržište. Ambalažu nabavljam u Čačku, to je firma sa kojom radim od početka, od 2000 godine, pravili su sve vrste ambalaže koje su za moju proizvodnju potrebne, da li su to kese, paketi, kutije, folije i tako."

Na Kosovu i Metohiji teško se ko odlučuje na biznis koji se vezuje za neki proces proizvodnje jer godine iskustva u tom poslu nakon rata pokazale su da postoje problemi koji su jedinstveni u svetu.

"Pa ja sam samo za agregat koji danas vidite dao 10.000 evra. Ukoliko niste bili opremljeni niste mogli ni da radite. Restrikcije, sada možemo reći da ne postoje, u odnosu na taj raniji period kada smo bili 4 sata bez struje, 2 sata sa strujom, a tada sam radio u tri smene, non-stop."

Zato pri odluci za bavljenje privatnim poslom Goran svima savetuje veliku opreznost.

"Veliku opreznost, znači ne kretati uz neka obećanja ili neke sulude garancije da je to to što treba tržištu u to vreme da se izuzetno dobro pripaze oko kreditiranja, ukoliko su im potrebni krediti i treće da se ne nada mnogo tržištu u užem delu Srbije, da se uglavnom baziraju na tržište u kojem žive inače trenutno rešenje ne postoji, mislim da je to svima jasno. Svakim danom je sve teže, ne samo da se radi, tržište je sve više ograničeno, bar za nas u severnom delu Kosova i Metohije naplate su već neka druga strana priče."

Kada se odluka išpak donese treba istrajati u svojim planovima kaže Milićević i napominje da je budućnost svih u privatnom biznisu koje ima veliku prednot u odnosu na neki državni posao. Evo i zašto.

"Po meni ima prednosti ako se privatni biznis organizuje i krene onako kako ste sam želeli. Ako dobro krene, prednost je velika. Ja lično kad bih mogao da biram, recimo da trenutno živim u užem delu Srbije, radio bih privatno 100 %. Ne bih se vezivao za bilo koju državnu, društvenu firmu, zato što je tamo mnogo lakše da se radi nego ovde. Tržište jeste otvoreno, postoje razno razni ugovori o Cefti, zemljama Cefte itd., tržište celokupnog okruženja je na dlanu. Ukoliko se dobro organizujete i ako imate dobre prodajne cene, uspećete. A ovde ne vidim uopšte nekog uspeha za bio koji vid proizvodnje. Ograničeni smo tržištem, veoma mali broj stanovnika živi na ovom području, bez obzira o kojem proizvodu se radi, teško je uspeti. Ukoliko se priča o nekoj proizvodnji, računamo da to bude ozbiljnija proizvodnja, a ne neke pekare ili kao što je trenutno moja proizvodnja sa smešnih 150 kilograma ratluka dnevno, to je ništa."

On navodi da je opština Leposavić nekada bila jak industrijski grad ali da su dešavanja na Kosovu u poslednjih deset goina dovela do sadašnje teške situacije svuda pa i u ovom gradiću na severu pokrajine.

"To je ta sumorna stvarnost, firme ne rade, ja ne znam uopšte gde bi narod radio da nije ovog privatnog sektora, nekih sitnih proizvodnja, nekih sitnih uslužnih radnji, da li su to trgovinske, ugostiteljske itd. Stav je jasan zato što je to samo jedan od vidova pritisaka na preostali srpski živalj da onemoguće da uopšte opstane na ovim prostorima, tako da to vidim kao politički pritisak i nikako drugačije."

Bez obzira na teške okolnosti špsolovanja Goran jeoptimista i veruje da se svaki problem može prevazići novim idejama i planovima.

"Pa moraćemo da istrpimo sva ova teška vremena, bilo je lepih, bilo je loših, nadamo se da od ovog ne bi trebalo lošije da bude. Nadamo se da će sutra da bude bolje, a eto da pozovemo i naše ljude iz Vlade Republike Srbije da se malo više okrenu nama, a ne da nas upućuju na neke bilo kakve nepostojeće institucije, nekih bezveznih drzava koje nisu međunarodno priznate. Imao sam dosta planova, znam da proizvodim mnogo više konditorskih proizvoda nego što danas radim. Mogao bih da imam paletu proizvoda, možda i sto artikala za koje ne bi bila potrebna neka mnogo veća ulaganja nego što su sad trenutno, zato što u proizvodnji tih proizvoda, suština je dobro kuvanje smese u dobrim aplikatorima. Znači mogao bih da renoviram tu postojeću opremu, ali problem je tržište i radna snaga."

Za kraj emisije vlasnik privatnog preduzeća Breza iz Sočanice Goran Milićević napominje da svaki privatnik mora da se prilagođava sredini, korisnicima i tržištu. Zato su kod njega cene proizvoda stvar dogovora i zavise od količinske kupovine.

Kliknite ovde za adresar sa kontakt podacima