Slobodan Petrović - "Petrović prevoz" - Goraždevac

Slušajte emisiju: I deo, II deo, III deo                          Pogledajte galeriju fotografija proizvoda i usluga

Danas vam u emisiji predstavljamo jednog od malobrojnih privatnika među Srbima u pećkoj opštini. Nedaleko od Peći nalazi se srpsko selo Goraždevac. Goraždevac se prvi put pominje u povelji kralja Stefana Prvovenčanog izdatoj oko 1220. godine manastiru Žiči. U selu se nalazi najstarija crkva brvnara u Srbiji, podignuta u 16. veku. Posvećena je Sv. Jeremiji. Na ikonostasu su sačuvane dveri iz 16. veka, a u crkvi nekoliko ikona, knjiga i sveštenih sasuda. Okupljeni oko crkve Srbi iz ovog kraja pronalaze svoj izvor opstanka, jer drugih gotovo da nemaju. Privreda je stala, a rade samo oni koji su uspeli da nađu posao u nekom društevnom preduzeću koje još kako tako radi u ovom mestu i mahom su to institucije od javnog značaja, škola, opština i lokalna ambulanta.

Od 1.150, koliko ih ima, zaposleno je samo 150 i to u prosveti, zdravstvu i lokalnoj samoupravi. Mladi odlaze, a želeli bi da ostanu. Srbija, kako kažu, sve manje šalje novac za socijalna davanja iako stalno stužu obećanja da će ekonomski razvijati metohijske sredine u koje živi srpsko stanovništvo kako bi mladima omogućili da se zaposle. To je jedini način da ostanu u svojim selima. Slobodan Petrović je ceo svoj radni vek posvetio poslu prevoza putnika u drumskom saobraćaju. Do rata tj. do 1999. godine radio je u društvenom preduzeću Kosovo-trans pa je gubitkom posla te godine sa svojom porodicom bio na rubu egzistencije i u ozbiljnoj dilemi da li da napusti rodni Goraždevac. No ipak prelomio je u odluci i odlučio da pozajmicom kupi autobus i samostalno nastavi da radi posao koji je radio do rata. Početke u ovom poslu pamti kao teške i mukotrpne jer je bezbednost bila problem koji je potiskivao sve ostale probleme kojih je i tada a i danas bilo na pretek.

"Ja se bavim prevozom putnika u drumskom saobraćaju. Ideja nije došla slučajno jer sam se ja i pre rata bavio istim poslom. Radio sam u autoprevozu tj. u ex Kosovo-transu gde sam obavljao dužnost šefa gradskog i prigradskog saobraćaja, nakon toga bio sam i šef međugradskog saobraćaja tako da mi je to profesija kojom sam se bavio od ranije i koju sam želeo da nastavim. Čim su se stekli minimalni uslovi ja sam počeo da se bavim ponovo prevozom. Na početku je najveći problem bila bezbednost i to bezbednost za vozače, bezbednost za putnike ali i bezbednost zbog neizvesnih ulaganja jer ništa nije bilo bezbedno. E to mi je bio najveći problem jer ovo je dosta teška grana privatnog posla, ovo je posao koji nije baš profitabilan i ima mnogo ulaganja a ne zavisite mnogo od sebe nego od drugog tako da je dosta teško baviti se time ali je posao ko posao veoma interesantan."

Srbi iz Goraždevca kod Peći su u potpunoj izolaciji, zaštićeni jakim snagama KFOR-a, žive u iščekivanju. Prema rečima Petrovića velika neverica posebno vlada među mladim ljudima iz ovog kraja ali se ipak ne gubi nada da će država Srbija učiniti nešto. Jer posleratne godine on pamti samo po negativnim stvarima.

"Sva dešavanja posle rata delovala su negativno na sve nas pa i na posao. Prvih godina posle rata putnici su izbegavali da putuju pre svega iz straha iz bezbednosnih razloga. Sada u poslednje vreme hvala bogu nema incidenata pri putovanjima ali je to ranije bila svakodnevna pojava. Imali smo stalno kamenovanja autobusa posebno kada smo imali neke organizovane provoze za verske praznike npr. do Dečana često se dešavalo da nam lome stakla a nikada nismo mogli ni na koji način da nadoknadimo pričinjenu štetu. Onda se javlja još veći strah među putnicima koji su sve više izbegavali putovanja. Još jednom kažem hvala Bogu u zadnjih godinu dana nismo imali incidente."

Slobodan Petrović se pribojava da će ako nema ekonomske perspektive Goraždevac opusteti. Pomoć, ma kakva i u kom obliku ona bila ovim ljudima je svakako dobrodošla jer je teško biti privatnik na Kosovu a duplo je teže biti srpski privatnik u Metohiji. Zato velike finansijske poteškoće Petrović prevozu iz Goraždevca nisu nepoznanica.

"Jako često mi se dešavalo da upadnem u finasnijsku krizu. Dalji korak je da uzimam nepovoljne kredite i dešavalo mi se da budem ne na granici nego čak I ispod granice potrebne za rad. Ali saobraćaj je takav posao nekada vam donese dosta novca a onda naiđe period potpunog zastoja kada nemate ništa ali i to je deo rizika u svakom pa i u ovom poslu koji skoro svaki privatnik mora da snosi."

Po njemu je danas Goraždevac i raj i pakao. Jedni, videće se zašto, hrle u raj, a drugi beže - iz pakla. Ipak Slobodan je optimista i veruje da za sve postoji pravi put do kojeg dovodi samo upornost i strpljenje.

"Globalno gledajući svako će odavde reći da ovde nema uslova za poslovanje ali ja očekujem veću aktivnost mladih, da imaju ideje i dobre ideje će sigurno proći i sigurno je da za realizaciju tih ideja mogu da se stvore uslovi. Ovde ima hiljadu ljudi a sada se otvorilo i tržište za saradnju sa Albancima tako da verovatno ima nade i ima načina da naši proizvodi ili te firme koje se bave bilo kojom delatnošću da mogu da nađu proboj na tržište. Naravno ja sam uveren da sve zavisi od kvaliteta proizvoda i cene proizvoda i zato sam ja duplo više siguran da naši proizvodi mogu da nađu mesto na tržištu, ja sam ubeđen u to da naš proizvod ako je imalo kvalitetan da ima svoje mesto."

Firma "Petović prevoz" uredno je registrovana. Slobodan kaže da su velike adminitartivne poteškoće učinile da prekne prevoz putnika na relaciji Goraždevac- Beograd i odluči se da putnike prevozi samo do Kosovske Mitrovice.

"Moja firma je registrovana i pri Vladi Republike Srbije i pri kosovskoj Vladi. Znači moja firma funkcioniše potpuno legalno i mislim da je moja firma jedna od retkih koja funkcioniše po svim tim zakonskim normama koje prate bavljenje ovom delatnošću. Ali postoje razne druge brige. Iako sada nije kao pre što se bezbednosti tiče taj strah kod mene i kod putnika ipak delom postoji. Bar šest puta u toku vožnje ja moram da pozovem mog vozača da proverim da li je sve u redu i da li ima nekih problema. Ne mogu da kažem da strah uopšte ne postoji."

S obzorom da ne prelazi adminitrativne prelaze Petrović nema problema sa carinom ali kada je vozio do Beograda te prelaske pamti kao problematične.

"Ja sada ne vozim van Kosova i tako da ja ne podležem tim administrativnim i carinskim procedurama tako da ne mogu da kažem kako je danas ali kada sam pre putovao i imao vožnje ka Beogradu bilo je problema i kada idete za Srbiju i kada se vraćete, dakle i od strane srpske carine i od UNMIK ili kosovske carine. To se uvek vezivalo za detaljan pregled putnika i robe koji je trajao i po nekoliko sati, dakle jedino to inače mi i naši papiri smo uvek bili regularni i nikada se nismo bavili nekim nezakonitim poslovima kao što je npr. šverc. A putnici su često imali problema naročito kada prevoze neku robu koja mora da se carini."

Vreme je učinilo svoje pa je danas bezbednost koliko toliko po rečima Petrovića poboljšana. I saradnja sa Albancima je takođe bolja. Trgovina između Albanaca i Srba naglo je počela da se poboljšava prošle godine.

"Imam saradnju sa Albancima i to se obično zasniva na obavljanje tehničkih pregleda ili razno-raznih mehaničarskih potreba. Pa ja hteo ne hteo moram da sarađujem na taj način jer mi to u Goraždevcu nemamo. Sve i da neću moram jer meni su potrebne usluge mehaničara pa sad što su u mom slučaju Albanci ja tu ne mogu ništa. A što se mojih korisnika tiče u 90% slučajeva oni su Srbi. Ja sam oduvek bio realan što se cene prevoza tiče ali sam uspeo da dobijem projekat i organizujem taj tkz. humanitarni prevoz što podrazumeva da deo troškova pokriva kosovska Vlada konkretno ministarstvo za saobraćaj i telekomunikacije. Tako da su meštani ovog regiona privilegovani što se toga tiče jer mogu da putuju skoro dzabe i to tri puta nedeljno ali mislim da bi vam i oni odgovori da su zadovoljni i sa cenom prevoza i sa svim ostalim uslugama. Što se mene kao vlasnika tiče trebalo bi da su zadovoljni jer smo uspeli da i Goražedevac dobije taj humanitarni prevoz. Tako da mogu da kažem da se cene prevoza putem moje firme drastično razlikuju od svih agencija za prevoz putnika i ovde i u Srbiji i zato kažem i ponavljam da su Srbi iz ovog pećkog regiona privilegovani da imaju jedan takav prevoz. Iskreno tako mislim jer šta bi bilo kada bi plaćali punu cenu prevoza u sklopu svog ovog čestog poskupljenja nafte. Oni bi tada jako teško mogli da odvoje novac za putovanja."

S obzirom da nema posla u državnim peduzećima Slobodan Petrović ne krije da mu je glavni motiv za početak bavljenja biznisom bio isključivo profit.

"I tu nema priče. Svako ko otvara neku firmu on ima cilj da na taj način nešto zaradi i da mu donese profit za jedan kvalitetniji život. Moja firma međutim nije nešto mnogo napredovala jer su uslovi za rad bili jako teški. Išao sam npr. jednom nedeljno i održavao liniju na relaciji Goraždevac-Beograd, onda su nastali problem sa registracijama, jednom, pa drugom, pa problemi oko prelaska administrativne linije ka Srbiji, onda tamo ne važe KS tablice, ovamo jedno vreme nisu važile srpske. Tako da su se tu javljali dosta veliki problemi. Sada mogu reći da radimo solidno nije nešto sjajno jer nismo napredovali mnogo ali nije ni nazadovala firma tako da je solidno poslovanje prava reč. Ja za sada imam samo jedno vozilo, jedan autobus u stvari koji je registrovan na KS tablice tako da isključivo saobraćam na relaciji Goraždevac- Belo Polje- Brestovik- Kosovska Mitrovica i to tri puta nedeljno. Inače saobraćao bi i za Beograd ali glavna prepreka su te velike dažbine za putovanje jer moram da stalno uzimaM probne table a te probne tablice koštaju skupo i onda zato više ne držim relaciju do Beograda nego samo do Kosovske Mitrovice."

Kako su, kad je cela srpska Metohija, svrstavajući se u kolone, krenula put Srbije, Srbi uspeli da se zadrže samo u Goraždevcu to više niko u ovom metohijskom selu ne može da kaže. Slobodan ocenjuje da ih je sam Bog sačuvao od iseljavanja al i želja ljudi da tu ostanu. Zato kaže da mu je posebno žao što kao jedan od retkih privatnika u ovom regionu nije u mogućnosti da uposli više mladih ljudi kako bi ih poslom vezao za Metohiju.

"Svi radnici rade honorarno jer zaista nema toliko posla pa samim tim ni mogućnosti da zaposlim ljude za stalno i da bi mogao da podmirujem sve te obaveze oko doprinosa. Za sada rade honorarno ali ako se ojača firma onda ćemo to da promenimo ali sada firma ko firma nema mogućnosti da uposli radnike za stalno. Za sada upošljavam dva radnika i više od toga zaista ne mogu čak je i to jedva izdržljivo ali čisto radi profita meni kao vlasniku moram bar njih dvojicu da upošljavam."

Slobodan za sebe ne može da kaže da je uspešan privatnik jer to kako navodi ne može ni biti sve dok živi u sredini gde su ljudi ogorčeni, gde nemaju čak ni za hleb, so i šećer.

"Ne mogu da kažem da sam baš uspešan ali bar delimično postoji uspeh jer u ovim teškim vremenima ja sam jedan od retkih ljudi iz ovog regiona koji se bavi ovim poslom i koji uopšte rizikuje da se uopšte bavi nekim biznisom ovde na ovom kritičnom području zato ja smatram da samim tim što se bavim ovim poslom da sam uspešan i hrabar čovek. Kada je u pitanju isplativost ovog posla takođe mogu da kažem da je ona delimična jer nemate neki veliki obrt novca to je recimo 5 do 6 hiljada evra godišnje."

Srbi su iz Goraždevca godinama posle rata izlazili samo u konvoju pod pretnjom KFOR-a tri puta nedeljno. Odlazak od škole do kućem osnovcima i srednjoškolcima u Goraždevcu je najčešće i danas jedina šetnja. Oni nešto stariji mogli bi da se bave poljoprivredom ali je uglavnom njihova zemlja u krugu od dva kilometra, a strah ih nikad i danas ne napušta, kaže Petrović.

"U odnosu na period pre rata je bolje ali se još nije dostigao nivo života kao pre rata ali u odnosu na period od 2000. godine jako je bolje, jako kvalitetnije se živi, sloboda kretanja je na većem nivou. Dakle sve zavisi sa kojim periodom upoređujemo današnji život."

Slobodan Petrović je jedan od dvojice autoprevoznika iz Goraždevca. Kaže da mu ne smeta konkurencija jer bi to po njmu bilo krajnje neljudski s obzirom na uslove i potrebe Srba iz Goraždevca i okolnih povratničkih sela u Metohiji kroz koje prolaze na putu do Kosovske Mitrovice.

"Imam konkurenciju ali mi ona ne smeta jer konkurencija je uvek potrebna jer nisam monopolista i ne volim monopol jer tada ne funkcionišem najbolje. Tako da mi zdrava konkurencija ne smeta. Ranije smo imali neke nelojalne konkurencije koje su upadale tako na divlje tako da smo imali velikih problema pa kvare planove svima i putnicima a I nama kao drugim prevoznicima jer se nije znalo ko kad i gde vozi. Tako da mi zdrava konkurencija ne smeta."

Za razvijanje privatnog biznisa kojim se Petrović bavi potrebno je dosta ulaganja i stalnog osavremenjavanja. Za to kaže Slobodan nema dovoljno sredstava. U skromnim uslovima i u nedostatku finasija Petrovići deo kuće koriste kao kancelarijski prostor.

"Nemamo svoje prostorije, koristimo više kuću u te svrhe jer nemamo poslovne prostorije. Ja znam šta je sve potrebno za uspeh jedne firme ali ako bi sve to radili onda ne bismo imali nikakvu računicu da radimo, da plaćamo kancelariju, troškove agencije i sve ostalo. U tom slučaju nema svrhe bolje da ugasite firmu."

On ima velike planove za svoju firmu ali mu je za realizaciju istih potrebno nešto novca kroz kredite sa povoljnom kamatom jer su sada, kako kaže, uslovi kreditiranja na Kosovu i Metohiji jako nepristupačni i nepovoljni.

"Ako firma ojača i proširimo posao onda planiramo da nabavimo još neka vozila. Ali moram da budem iskren sve će zavisiti od novca ako ga zaradim ili budem mogao da podignem neki povoljan kredit onda bi kupio novo vozilo i otvorio bi jednu liniju za Beograd i to svakodnevno. Imao sam tokom rada pomoći ne neke velike ali ne mogu da kažem da nije bilo. Evo i sad je ova pomoć oko humanitarnog prevoza jako dobra i puno znači svima a da li će se ta pomoć produžiti ne zavisi samo od mene nego i od budzeta kosovske Vlade da li će oni produžiti taj humanirtarni prevoz."

Probleme Slobodana Petrovića deli i njegova porodica koja se u početku protivila ovom biznisu iz mnogo razloga, od bezbednosti,pa preko velikih finasnsijskih problema.

"Moja porodica nije baš bila zadovoljna mojom odlukom da posle rata počenem da se bavim ovim poslom ali kada se sve sakupi imao sam njihovu podršku jer su znali koliko volim ovaj posao s obzirom da sam ga radio i pre rata tako da su sve to prihvatili iako su se stalno brinuli kako ću i da li ću uspeti."

Upornost, snalažljivost i naporan rad poruka je koju Slobobodan šalje svim mladim ljudima koji žele da se danas na Kosovu bave privatnim biznisom.

"Ko god misli da živi u Goraždevcu i uopšte u pećkoj opštini mora da se okrene pisanju projekata i da stalno radi na njihovoj realizaciji.Neki projekti će proći neki neće ali ljudi moraju da se osamostaljuju da sami razmišljaju o svojim firmama jer svaki budzet ko budzet nije trajno rešenje jer vidite kakve su krize i kakve restrikcije vladaju tako da od budzeta više nema ništa. Ako se neko nada da će dobiti posao u državnim službama mislim da to nije realna nada. Pravo je rešenje da se ljudi osamostaljuju ili da se otvore nove firme i da se tu uposle mladi i tako mogu da uspeju jer bez malih nema ni velikih firmi. Ne mogu da kažem da nije teško počinjati sopstveni biznis ali mi smo do sada navikli da radimo u društvenim preduzećima ali budućnost je u privatnim firmama i u privatizaciji jer tu moraju mladi sebe da nađu. Mladi moraju da malo promene način razmišljanja i da ne očekuju stalno da im drugi nađu posao već da sami sebe uposle a to je preko projekata preko otvaranja firmi. Nije bitno kojih i gde da li pri kosovskoj ili srpskoj Vladi već je bitno da tu firmu otvore i da pokrenu sopstveni posao da bi opstali."

Za kraj razgovora on navodi da mladim ljudima na Kosovu nedostaje posebno informisanost.

"Moramo svi biti u centru informisanosti. Moramo pratiti zvanične sajtove i srpske i kosovske Vlade. Ima dosta projekata ima dosta novca koji se izdvaja preko podsticajnih sredstava ali naši mladi posebno odavde iz Goraždevca nisu deo te priče i ne koriste tu mogućnost a to je jedina mogućnost koja je ostala i ako je ne iskoristimo Goraždevac neće imati budućnost. Jer doćiće neko iz druge opštine i uzeće ta sredstva i onda ćemo se kasno setiti da smo to možda mogli mi da budemo. Tako da je moj savet mladima da obavezno pokušaju da otvore neku firmu ili da se udružuju i osnuju zajedničku firmu što je još i bolje jer ako se otvori više istih firmi gubi se profit a ako se više mladih ljudi udruži u neku firmu onda je to pravi potez. Više nije bitno od koga dolaze podrsticajna sredstva nego je bitno pokretanje biznisa i goli opstanak."

Ove ljude iz Goraždevca gde god i sa kim god putovali i dalje godinama prati tragedija sela, Metohije, Kosova, Srbije... ubistvo i ranjavanje dece na Bistrici. Na žalost, i deset godina od završetka rata Goraždevac se pominje po toj priči koja nije još doživela svoj svršetak jer se još ne zna ko je ispalio smrtonosne hitce u Panteliju Dakića i Ivana Jovovića na Bistrici.

Kliknite ovde za adresar sa kontakt podacima