Goran Ivanović - "Vodenica Trnjićevci" - Bostane

Slušajte emisiju: I deo, II deo, III deo                          Pogledajte galeriju fotografija proizvoda i usluga

Predstavljamo vam i danas srpske privatike sa Kosova koji radom u privredi pokušavaju da opstanu na prostoru Kosova i Metohije i tu na tom prostoru sebi i svojoj porodici osiguraju budućnost. Danas govorimo o retkom u pomalo zaboravljenom načinu proizvodnje koji postoji u Kosovskom Pomoravlju. Novo Brdo čini 24 naselja i sela, u kojima što odvojeno što zajedno žive Srbi i Albanci. Borba protiv nezaposlenosti kroz ulaganja u male biznise i poljoprivredu, i korišćenje prirodnih resursa jedini su način preživlajavanja ljudi u ovom regionu. Goran Ivanović iz Trnićevca, kod Bostana u blizini Novog Brda nasledio je porodičnu tradiciju proizvodnje hrane za ljudsku upotrebu uz pomoć stare vodenice. Čitav zivot podredio je vodenici. Zanat je naučio od svog oca, a njegov otac od svojih predaka. Najpre iz znatiželje, potom zbog golog opstanka i egzistencije, ostao je veran zanatu sve do ovih dana.

"Bavimo se prvenstveno zdravom hranom i pre svega proizvodnjom tih žitarica, ječma, pšenice, raža, kukuruza i to pre svega belog kukuruza. To je porodična tradicija nasleđena od dede, pradede tako da sam ja to nasledio od mojih starih i video sam kako to oni rade i shvatio sam da je ta hrana zdrava i korisna i tako sam i ja sa ocem to nastavio da radim."

Poslom vodeničara, teškim i mukotrpnim, i njegov otac Novica je prehranjivao decenijama šestočlanu porodicu. Sada se kaže, Goran svi pribojavaju svoje budućnosti. Boli ga saznanje da će teško očuvati vekovnu tradiciju mlevenja žitarica. Nekada davno ova vodenica bila je napravljena od drveta i kamenja. Danas je taj materijal zamenjen masivnim i neprikladnim betonskim blokovima, kaže Goran.

"Ta vodenica je ranije bila sazidana od tog pruća kao što su se ranije pravile čakmare kuće ali smo mi to vremenom sredili i renovirali zidajući sa zemljanim ciglama ali se vremenom i to raspalo tako da smo skoro to sredili od betonskog bloka, dovod vode malo preuredili da bi to moglo sa malo većim kapacitetom da radi i da bolje funkcioniše. Ranije je voda odlazila na sve strane drvenom bukvom kako je nekada bilo, međutim sada je betonska ta cev koja sakuplja svu vodu i ne može da ode na drugu stranu i tako se povećava proizvodnja."

U selu je nekada postojalo 15 vodenica. Danas postoje još samo dve, od kojih je jedna velikim delom porušena i oronula. Očuvanje tradicionalnih zanata u novobrskom kraju, poput vodeničarskog, zahteva mnogo truda, vremena i sredstava. Danas je teško preživeti sa samo 15 odsto ujma koliko vodeničar dobija samljevenog zita. Na stranu rad u gotovo nemogućim uslovima, stalne opravke i neprekidno održavanje protočne vode.

"Trenutno nam je kapacitet proizvodnje po danu oko stotinu kilograma što je veoma malo. Međutim kada bi se tom malo preuredilo mogli bi da postignemo duplo veću proizvodnju. Proizvodimo uglavnom zdravu hranu kukuruzno brašno, pšenično kao i ječmeno. Mi proizvodimo i stočnu hranu ali bolje ide i bolja je cena hrane za ljudsku ishranu tako da stočnu hranu koristimo i proizvodimo za našu stoku. Uglavnom imamo svoje planinske proizvode pre svega svoj kukuruz koji sadimo ovde kod nas u Novom Brdu i zato je hrana shodno ovom planinskom terenu bolja i zdravija jer se manje oprašuje i prska tako da je kvalitetnija. Nemamo puno, to je parcela od nekih 50 ari do jednog hektara zajednoo sa pšenicom i ječmom."

Iako je Novo Brdo u srednjem veku bio jedan od najvećih gradova u Evropi, trenutno je vrlo mala i siromašna opština. Opštinu čine brojna sela i ne postoji glavni urbani centar. Novo Brdo ima značajan broj srpskog stanovništva i manji broj pripadnika romske zajednice. Za razliku od drugih opština sa značajnim brojem srpskog stanovništva ovde postoji komunikacija između različitih zajednica i ljudi se slobodno kreću. Zato Goran kaže da je bavljenje poljoprivredom u ovom kraju jedina mogućnost opstanka srpskom stanovništvu.

"Pomoć nam je potrebna da bi povećali proizvodnju i poradili na boljem kvalitetu. Trebali bi da to opremimo još bolje i modernije da proširimo i popravimo izgled vodenice, da napravimo jedan magacin blizu vodenice, da nabavimo dodatnu opremu koja je potrebna za rad oko vodenice posebno alat koji nam je preko potreban, zatim da osavremenimo skladištenje žita da to malo osavremenimo da ne skladištimo kao ranijih godina po ambarima. Za sve to četiri do pet hiljada evra bilo bi dovoljno da se postigne."

Nemogućnost obrađivanja zemlje, stalno iseljavanje stanovništva, neizvesnot od sutrašnjeg dana samo su neki od problema koje Goran deli sa još desetak porodica Trnićevca. Zato je odlučio da i smanji cene svojih proizvoda i usluga samo kako vodenica ne bi prestala da radi. Za pakovanje brašna i obrađenih žitarica on koristi obične kese.

"Za ambalažu koristimo obične kese pa bi bilo dobro da to promenimo da počnem da pakujem u sopstvenoj ambalaži da mi se u to niko ne meša, da pokažem da je to proizvod iz moje vodenice sa punom aromom kukuruza sa svom svojom svežinom. Da se u prodaju ne mešam sa svima onima koji žito melju električnim mlinovima jer to nije i nikada ne može biti isto. U žitu samlevenom u vodenici ostaje ona svežina brašna i njegov kvalitet dok mlin to sve izgubi jer velika brzina sve to sagori. Sve što se jednom ugreje drugi put ne može da ima kvalitet. Ovaj princip u mojoj vodenici je sasvim drugačiji tu pada zrno po zrno kukuruza i tako se melje. Zato ne možemo da sameljemo veliku količinu ali to što sameljemo je kvalitetno. Trenutne cene su 100 dinara kilogram kukuruznog brašna a 80 dinara ječmeno brašno po kilogramu. Stočnu hranu kao što sam rekao obično ne prodajemo nego meljemo za našu stoku ali dolaze i donose ljudi da melju i mi im izlazimo u susret. Naš profit je 15% za uslugu što meljemo a inače to ne naplaćujemo novcem. Bavimo se inače i proizvodnjom kravljeg sira i kilogram je kod nas 250 dinara. Ali i tu je mala razlika u ceni između mladog i starog sira. Jedinstveno je da se ne bavimo proizvodnjom slanog kajmaka jer to sve ostaje u mleku prilikom sirenja zato je naš sir punomasan jer kajmak ne odvajamo."

Goran kaže da je bezbednost sada mnogo bolja. Zato je odlučio da zbog slabih prinosa u njegovom kraju ode dalje pa je nedavno uzeo u zakup dva hektara imanja u Livađu nadomak Lipljana kako bi povećao proizvodnju i porodični posao.

"Posle rata nam je bilo mnogo teško. Ljudi su dolazili na sopstvenu odgovornost i to samo u retkim prilikama jer je bezbednost bila veoma loša. Veoma retko smo mleli brašno a još ređe smo se kretali. Sada je situacija malo drugačija. Ja na primer dolazim i obrađujem njive u Livađu kod Lipljana pa mi je mnogo lakše. Uradim i sameljem mnogo više u toku meseca za razliku od pre kada su to bile vrlo male količine. U Livađu sejem kukuruz na površini od nekih dva hektara koje sam uzeo u zakup. Našao sam ljude koji žele da daju njivu pod zakup i imam ljude koji rade na toj njivi. Sarađujemo tako što im ja donosim ogrev za zimu a oni meni zauzvrat obrađuju njivu i na toj razmeni radimo, živimo i nekako izlazimo na kraj. Ali to trenutno nije dovoljno i nije isplativo. Radimo mi i ostale poslove ali to nam dođe kao neki nastavk tradicije koju ne želimo da prekinemo ali nam je mogu reći i dosta korisno."

Opština Novo Brdo ima posebno visoku stopu nezaposlenosti. Većina stanovništva koje radi je našla zaposlenje u javnim institucijama. Glavni privredni problemi sa kojima se suočava opština Novo Brdo su zatvaranje rudnika, nedostatak drugih velikih preduzeća i slaba obaveštenost o mogućim slobodnim radnim mestima. I Goran je do 1999. godine radio u rudniku Novo Brdo a danas posole mnogo godina staža prima od države minimalnu novčanu nadokanadu.

"Radio sam pre rata u Rudniku Novo Brdo a posle rata sam ostao bez posla i primam minimalac iz Srbije tako da se sa ovim poslom borim da iškolujem decu. Jedan sin mi ima 16 godina a drugi 13. Jedan pohađa Medicinsku školu u Gračanici a jedan ide još ovde pošto je sedmi razred osnovne škole. Iako mi supruga radi u zdravstvu dosta je teško ali danas koliko čovek ima novca toliko bi potrošio. Znam neke ljude koji od minimalca žive i izdržavaju celu porodicu i sa 11000 dinara krpe kraj sa krajem."

Upavo je nedostatak finansijskih sredstava glavna prepreka Goranovim planovima. Pet hiljada evra pomoći rešilo bi snabdevanje hranom Srbe u ovom regionu jer kako kaže Goran renoviranjem vodenice i izgradnjom magacinskog prostora bila bi omogućena brža proizvodnja i duže skladištenje hrane.

"Voljan sam da tu vodenicu preuredim, da sredim taj prostor i unutra i spolja da to lepše izgleda a voleo bih da tu pored vodenice napravim i jedan magacin za skladištenje hrane i žita koje ljudi donesu da melju. Ono što se samelje da se tako čuva u čisto da nema vlage. Dakle želeo bih potpunu adaptaciju mlina pa onda još niz pratećih stvari tu za rad oko mlina. Ranije se koristila kuta tj. merica za žito i nije bilo vlage. Danas se samelje i vrati sve onome ko melje sem ujma koji mi uzmemo. Skladištenje mog žita mi je najvažnije. Ranije su bili ti ambari ali sada moramo da budemo savremeniji i da se okrenemo boljem načinu rada pa da sve skladištimo po tim silosima gde žito i brašno ne mogu biti pokvareni a moglo bi i duže da stajali."

No ipak vodeničar Goran Ivanović kaže da ne spada u ljude koji se stalno žale na dato vreme i datu situaciju i smatra da rad, ma kakav on bio, svakom čoveku donosi dobro. Sve ostalo je stvar želja, mogućnosti ali i važne ljudske osobine a to je skromnost. Zato se on kako kaže ne stidi ni jednog posla koji se pošteno radi. Tako je počeo da se bavi i prodajom ogreva za zimu kako bi svojoj porodici obezbedio nove prihode.

"Dobro je a bilo bi još bolje kad bi nas neko pomogao i pospešio našu proizvodnju. Jer osim toga ja se bavim i prodajom drva za ogrev tokom cele godine. Uzmem šumu pod zakup sečem drva nabavljam potrebne papire za seču, transport i prodaju. I prodajem po razmeni. Nosim drva kupim žito, prodam drva kupim svinju i tako stalno."

Prodica Ivanović je jedina na području Novog Brda koja se bavi vodeničarstvom. U porodični posao osim Gorana uključeni su i otac Novica, supruga Stana i dvojica sinova. Naporan rad na njivi i u vodenici zahteva dosta vremena i odricanja. No ipak Goran stiže da sve proizvedeno odvozi i na pijac kako bi nešto prodao.

"Najviše nam je smetalo što nismo mogli da stignemo da obavimo sav posao koji smo imali, da odemo na njivu da tamo završimo sve što treba, zatim i dodatni problem što dugo vremena nije bilo lako otići na njivu jer smo se stalno plašili za svoju bezbednost. Sada su nam pak najveći problemi finansije jer su iz dana u dan potrebna nova ulaganja a sa sve većom obnovom i ulaganjem potrebna je veća radna snaga. Znate i sami sa poboljšanjem uslova ide I veća proizvodnja, više posla i više radne snage. Mi najbolje prodajemo brašno kad ljudi vide gde se i kako proizvodi ali nosimo po prodavnicama najviše u Prekovcu i na pijac do Kamenice. U Novom Brdu mi smo jedini koji proizvodimo zdravu hranu i mislim da ovde nema više onih koji se bave ovim načinom proizvodnje. Svi zajedno porodično to radimo jer je to sve u sastavu kuće i ja i otac i deca se čak interesuju za to."

Prostrane livade i pašnjaci kojima je okruženo selo pogoduju razvoju stočarstva u ovom kraju, kaže Goran. Na žalost sve manje je onih koji se time bave.

"Od stoke imamo krave i svinje. Trenutno imam 7 malo većih svinja i tri krave. Najviše se o stoci stara otac ali tu smo i ja i supruga i deca i kada treba mi radimo sve te poslove. Niko se do sada nije ponudio da mi u bilo čemu i na bilo koji način pomogne. I opština kao opština nikada nije imala sluha za moj posao i za pomoć."

A proizvodnja sira je dodatna delatnost kojom se Ivanovići bave.

"I sir koji proizvodimo veoma se teško prodaje iako je cena bolja u odnosu na centralni deo Kosova jer kod nas je, mogu slobodno da kažem, sir mnogo kvalitetniji. To je punomastan sir jer kao što sam rekao kajmak se ne uklanja pa je takav sir malo i skuplji. Onaj ko jednom proba naš sir uvek se vraće da ga kupi. Ali i sir se ipak slabo prodaje jer sada se uvoze razne fete koje su jeftine na tržištu pa seljak ovde nije u mogućnosti da svoj kvalitetan sir proda po ceni koja vredi."

Glavni problem sa kojim se suočava opština je nedostatak dobrog medicinskog centra i velika udaljenost škola od seoskih sredina. Evo kako se može stići do Trnićevca i kako tamo danas izgleda život iz Goranovog ugla posmatranja.

"Selo se nalazi u blizini Bostana tri kilometra u pravcu prema Gnjilanu. To je prvo selo u pravcu Gnjilana sa desne strane puta. Imamo dobru izvorsku vodu na toj vodi i vodenica radi. U selu ima svega desetak kuća u kojima uglavnom žive stari ljudi. Mladi su otišli pa i stari čim umre ili oboli jedan od staraca pakuju se i odlaze. Nemamo ni ambulantu ni školu. Škola je u Bostanu, ambulanta u Prekovcu a srednje škole su u Gračanici, Šilovu i Kuscu. U selu nemamo prodavnicu i za svaku i najmanju potrebu idemo do Bostana ili Prekovca koje je udaljeno 10 kilometara od nas. Ali uglavnom se snabdevamo u Gračanici. Deca imaju školski prevoz koji ih dovodi i odvodi do škole i kuće."

Oko 10.000 stanovnika Novog Brda brine velika besposlica, a time i perspektiva mladih. No Goran Ivanovic misli da je život u novobrdskom kraju moguć kroz razvoj seoskog turizma.

"Kada bi sve to uspeo da sredim bilo bi veoma lepo jer je ovo naše područje proglašeno kao pogodno za seoski turizam. Ta vodenica bi mamila mnoge goste koji bi dolazili da sve to vide, da probaju našu pogaču, proju, domaći sir... Uradili bi i naprivili bi nad vodenicom neku etno kuću od starih stvari. To je ono o čemu maštam iako je moja najveća želja uređenje ove vodenice."

Pošto su "pojave" poput apsolutnog poverenja između trgovca i kupca pomalo zaboravljene u nas, vodeničara Gorana pitamo da li se makar jednom desilo da neko brašno, bez njegovog prisustva, uzme i ne plati, na šta on samo uz osmeh odmahuje rukom i kaže da su seljaci iz Novog Brda po svemu pa i u tome jos daleko od Evrope.

Kliknite ovde za adresar sa kontakt podacima