 |
|
|
|
Ivan Marković - "STR Jovan" - Gračanica
Slušajte emisiju: I deo, II deo, III deo Pogledajte galeriju fotografija proizvoda i usluga
U posleratnom periodu na Kosovu i Metohiji, naročito u srpskim sredinama, početak rada u trgovini i otvaranje malih trgovinskih objekata mnogima je predstavljao jedini način da nešto zarade i omoguće sebi i svojoj porodici dalji opstanak na Kosovu. Svi veliki i dobro snabdeveni trgovinski objekti u vlasništvu Albanaca Srbima su bili nedostupni, nekima zbog udaljenosti a nekima iz straha za bezbednost koja je godinama bila veliki problem na Kosovu. Danas su se stvari promenile. Većina Srba trguje kod Albanaca a srpski vlasnici trgovinskih objekata u većini slučajeva robu i kupuju kod Albanaca. Trgovina je zato po mnogima prva grana gde su posle rata Srbi i Albanci uspeli da uspostave kontakt i saradnju. U srpskim sredinama juzno od Ibra nema višespratnih prodajnih objekata velikih trgovinskih lanaca u vlasnistvu Srba a nema akcijskih sniženja. U lancu velikih i malih trgovinskih objekata koje rade u Gračanici jedan se izdvaja i to po usluzi, veličini, snabdevenosti, broju radnika i radnom vremenu. To je samostalna trgovinska radnja "Jovan" koja se sastoji iz nekoliko objekata, mini-marketa, prodavnice tekstila i prodavnice obuće a u skorijoj budućnosti otvara se i prva piljara u Gračanici. Ivan Marković vlasnik je ovog trgovinskog objekta koji je otvoren 2003.godine. Ovim poslom je, kako kaže, počeo da se bavi iz nužde jer je 1999. godine sa suprugom i četvoro dece napustio Prištinu gde je živeo godinama nakon što se tu preselio iz Štimlja kod Urošeca. Otišao je poput mnogih najpre u Srbiju ali, kako posla nije imao, odlučio je da se vrati i u Gračanici započene bilo kakav biznis. Otvorio je najpe malu prodavnicu ali je vremenom uspeo da proširi trgovinu. "Moji početci u ovom poslu kao i u svakom bili su jako teški. Ja sam najpre ovde u Gračanici otvorio jednu malu prodavnicu. Bilo mi je mnogo teško ponajviše zato što ovde nikoga nisam poznavao nisam imao ni prijatelje. Bila je velika borba dobiti poverenje mušterija pa je prvi korak bila velika ljubaznost mojih radnika pa čak i niže cene robe ama sve. Ali danas smo uspeli da dobijemo najveći broj mušterija u Gračanici zahvaljujući toj borbi koju smo imali na početku. Nakon rata 1999. godine ja sam verovao da ću ostati u Prištini ali kada sam video da to nije izvodljivo sa porodiciom sam otišao u Kragujevac, pa onda odatle za Kruševac oko godinu dana i na kraju 2002. godine odlučio sam da se vratim ovde. Na taj korak odlučio sam se jer sam shvatio da tamo za nas nema perspektive, nema posla. Zato sam morao da se vratim ovde i pokušam da se sam oprobam u nekom poslu." 
Ivan Marković je još početkom osamdesetih počeo da se bavi privatnim biznisom u isto vreme kada je radio i u državnoj firmi. Bavio se raznim privatnim poslovima ali je shvatio da je trgovina, grana u kojoj se najbolje snalazi. "Ja sam u državnim firmama počeo da radim 1981 godine i u tim poslovima sam bio do 1997. godine. Radio sam u okružnom zatvoru u Prištini i nakon nekog spora sa upravnikom napustio sam posao. Iste godine počeo sam da se bavim privatnim poslovima i svašta sam radio samo da bi došao do nekog kapitala i da mogu da zaradim neki dinar. Imam četvoro dece i u to vreme bio je veliki problem izdržati finansijski. Tada sam počeo da zarađujem solidno i danas je mnogo drugačije. Shvatio sam da je bolje baviti se privatnim poslom nego čekati da prođe mesec i primiti platu iz neke državne firme. Tek tada sam shvatio da mogu da zaradim mnogo više nego u državnoj firmi i da mogu da priuštim deci neki normalan život. Živeli smo u Prištini u trosobnom stanu i do tada smo živeli samo od te plate. Život nam se svodio na to da čekamo da prođe mesec da primim platu da bi mogli da platimo struju i vodu." Uveren je da nikada u ovom poslu ne bi uspeo da se nije rukovodio isključivo poštenim radom. Nikada kaže nije dozvolio da mu zaduživanje bude put ka napredovanju u biznisu nego se iključivo oslanjao na sopstvene prihode. "Za ovaj posao kojim se ja bavim treba jaka volja, velika upornost i iznad svega poštenje. Ako misliš da posao u trgovini unapređuješ tako što stalno razmišljaš da nekoga slažeš i prevariš od tog posla nema ništa. Po mom mišljenju treba čovek da bude pošten čak i više nego što su njegove mogućnosti. Jer, po meni, to je put za uspeh u biznisu. Znate trgovina je čudo i ako te neko ignoriše ako bojkotuje tvoju robu to ima veliki uticaj na tvoju ličnost. E zato moraš da budeš pošten i pokažeš. Iako su dužan nekome i obećaš da danas vraćeš dug to mora da bude danas ne sutra ne za dva dana, znači danas. Moraš da se snađeš nije bitno gde ali moraš tog dana da vratiš pozajmljeni nova. Jedino tako stičeš poverenje u svoje poslovne partnere i ostavljaš mesto i za drugi put ako zatreba. Trgovina je nauka." Nikada se tokom posla nije suočavao sa problemima a najveća njegova prednost je, kako sam kaže, poznavanje albanskog jezika. Naučio ga je u Štimlju gde je živeo veći deo života. "Trenutno stvarno nemam nikakvih problema u poslovanju. Naravno, dešavaju se neke manje poteškoće ali je u suštini moje poslovanje za sada dobro. Izmirujemo svoje obaveze kako zahtevaju prema pravilima i na vreme. Došao sam do neke granice uspešnog poslovanja. Naravno, taj put je bio dug. Uzimao sam u početku kredite dok nisam stao na svoje noge ovde kod kosovskih banaka. Sada se više ne zadužujem jer mi to nije potrebno. Donacije nikada nisam ni pokušavao da tražim jer je za ovaj biznis potrebno dosta novca a nikada tolike donacije niko nije davao." U Gračanici sada njegov trgovinski objekat, za koji plaća visoku mesecnu kiriju, posluje pod imenom " STR. Jovan" i nudi široki asortiman proizvoda. "Imamo sve što je jednom domaćinstvu potebno, prehrnu, hemiju, sve. U mom butiku ima i sve od garderobe a imamo i obuću za sve uzraste i stalno se trudimo da sa cenama budemo povoljni zato sam siguran da su naši potrošači zadovoljni što dokazuje njihova posećenost u velikom broju. Ovaj market koji sada imam je jako mali i nema mogućnost proširenja i došao sam na ideju da otvorim butik u lokalu pored. Tu danas imamo široki asortiman robe čije su cene jako povoljne. Ideja je bila da našem narodu pomognemo da ne mora da ide izvan Gračanice i kupuje robu što je poslednjih nekoliko godina bio čest slučaj. Tako smo nabavili robu čija je cena pristupačna i ustvari ista kao i u albanskim radnjama u Prištini možda čak i povoljnija nego u Prištini. Ali narod je znate čudan. Ja znam da svako ima volju da izađe iz Gračanice, da ode do Prištine da prošeta. Ali što se jeftinije robe tiče to nema potrebe. Cene su u mom butiku iste kao i tamo. Ja sam po karakteru jako uporan volim da činim, da stvaram, što više i zato sad imam u planu da otvorim i piljaru ovde u Gračanici koja će biti klimatizovana i potpuno opremljena kako bi voće i povrće uvek bilo sveže. To otvaranje planiram najkasnije za mesec dana." 
Poslednjih desetak godina, radnici pokrajinskog Zavoda za zaštitu zdravlja obilaze samo one objekte koji su u sklopu državnih institucija: studentske menze, restorane, obdaništa. Ivan međutim tvrdi da je higijena u njegovim radnjama na visokim nivou. U njegovim radnjama ima, kako kaže, svega što je jednom domaćinstvu potrebno i svu robu nabavlja kod Albanaca. "Robu nabavljam isključivo ovde na Kosovu jer je i inače sva srpska roba zastupljena tako da nema potrebe da se maltretiram i tu robu uvozim iz Srbije i prevozim je preko granice. Uvozio sam jedno vreme Neoplantinu robu ali to mi se više ne isplati i odlučio sam da robu nabavljam isključivo ovde na Kosovu." U svakom privatnom biznisu, je po njemu, najvažnije gledati "svoja posla" i pridržavati se isključivo samo onoga što je za taj posao i vezano. Zato je danas 11 godina od rata Ivanova saradnja sa Albancima jako dobra. "Saradnja sa Albanicima, trgovcima je jako dobra. Imam već razvijen krug ljudi sa kojima sarađujem. Kada mi treba roba oni mi dostavljaju, međutim, ima i onih koji jednostavno neće da dolaze u Gračanicu ne znam iz kojih razloga. Ja tako svojim vozilom idem po robu. Krećem se svuda po Kosovu bez ikakvih problema. Možda je razlog za to što veoma dobro poznajem i služim se albanskim jezikom i imam dosta prijatelja među Albancima. Stvarno do sada nisam imao nikakvih problema. Ali ipak biti privatnik na Kosovu je jako teško, uslovi, okruženje sve. Ali i mi Srbi smo malo čudan narod. Znam i sećam se da su i ranije Albanci držali prodavnice u Prištini i mi smo uvek trgovali kod njih ali Albanac nikada nije hteo da kupuje kod Srba. A to se zadržalo i danas. Srbi su osetili malo slobodu i odmah idu kod Albanaca da kupuju. Čak i da su malo niže cene kod njih postoji i problem da vi tu razliku u ceni potrošite na benzin. Ja u tome nalazim samo jedno opravdanje a to je, ponavljam, da su Srbi iz ovih sredina osetili malo slobodu pa žele da negde izađu i prošetaju. Konkurencija među trgovcima na Kosovu je jako velika. Međutim, ja znam da meni niko nije konkurencija ovde u Gračanici. Meni su konkurencija ETC u Kosovu Polju, ALBI. Oni su moja konkurencija jer su mnogo jaki u poslovanju i bilo bi glupo da se mi upoređujemo sa njima. Samo prostor koliki imaju dovoljan je razlog za ovo što sam rekao. No ipak ja nemam sa njima nikakvu poslovnu saradnju. Niko od njih ne uvozi robu iz Srbije da bi ja sa njima sklapao neke poslovne ugovore. Ni od naših skoro niko ne uvozi robu iz Srbije da bi i sa njima poslovno sarađivao i uzimao možda robu od njih. Mi možemo da budemo prijatelji ali što se posla tiče tu nema šta." Isti je slučaj i kada su u pitanju Srbi, kaže Ivan, i navodi da je trgovina u Gračanici jako mnogo ali da je uspeo da dobije mušterije dobrim pristupom i kvalitetnom ponudom. "Nikada nisam imao problema sa ovdašnjim meštanima i uvek sam imao korektan odnos sa svima. Svi su oni moje mušterije. Naravno ja znam da me svi ne vole ali nikada tokom svog rada ovde u Gračanici nisam primetio da me neko mrzi ali najbitnije mi je od svega da nikada sa nikim nisam imao bilo kakav konflikt. Gledam svoj posao i gledam da u svakom momentu moje mušterije budu ispoštovane. Dođu, odu, i uvek imamo dobar odnos bez ikakvih problema." 
Da bi mogao nesmetano da posluje Ivan je svoj posao ozvaničio kroz registraciju firme i kod kosovskih institucija i u Srbiji. Smatra da je privatnicima na Kosovu veoma teško iako su iz Srbije oslobođeni poreza jer ipak mora da se vode dvostruki papiri a novina kod kosovskih institucija je taj što se, kako kaže, više srpski privatnici ne oporezuju paušalno već moraju da plaćaju porez na promet. I pored tih teškoća kaže da je redovan poreski obveznik. "Moja firma pod imenom STR. "Jovan" registrovana je i u Srbiji i ovde kod kosovskih institucija. Redovno plaćamo i porez ali jako je teško voditi dvostruke knjige iako Srbiji ne plaćamo porez. Ipak je teško. Ali što se tiče poreske uprave na Kosovu jako je teško jer su mnogo zahtevni. Sve traže u detalje,uvoz, izvoz robe. Nema više paušalnog oporezivanja već prema profitu. Mislim da sam ja jedini trgovac ove u Gračanici koji redovno plaća porez. Ali što si uspešniji onda si upadljiviji više te traže imaju veće zahteve. Tako je uvek bilo i tako će biti." Na registraciju firme odlučiio se jer se suočavao sa mnogim problemima. Stalni pritici, kontrole pa i oduzimanje robe dovodili su firmu do velikih finansijskih problema i navodi samo jedan od primera. "Imao sam ranije velikih problema sa carinom jer smo uvozili naše cigarete iz Srbijie tačnije iz Niške indsutrije. Jednom nam je tako u prodavnicu upala ekipa carinika iz Prištine pre četiri godine. Tada su mi oduzeli cigarete u vrednosti od 3.500 evra a kaznu koju sam naknadno platio iznosila je 5.700 evra. Naime, ja sam redovno uvozio cigarete iz Niša i nisam znao da to nesmem da držim. Nikakvi porezi nisu postojali, Kosovo tada nije proglasilo nezavisnost i nikakve zabrane nisu postojale. Deset naoružanih policajaca, carinika ne znam ni ko su bili, upali su u radnju tražili su cigarete, našli su ih i sve su oduzeli i odneli. Napisali su mi kaznu koja je na tu količinu cigarete po njima iznosila 5.700 evra." "Jovan", privatna firma na centralnom Kosovu koja trenutno upošljava najveći broj radnika kojima preko kosovskog budzeta redovno uplaćuje penzijsko osiguranje. U dva trgovinska objekta radi se u dve smene. "Ja trenutno upošljavam 21-og radnika. Neki od njih imaju prethodno radno iskustvo ali većina njih je po prvi put posao našla u mojoj firmi. Oni su zadovoljni samom ja sa njima i za sada funkcionišemo jako dobro. Sve radnike sam prijavio preko kosovskih institucija i preko njih su i osigurani i uplaćujem, ako se ne varam 37 evra, osiguranje po jednom zaposlenom. Radimo u smenama i jedan radnik je dnevno angažovan 9 sati a naši objekti rade od 6 ujutru do 24 h ali u toku leta radimo bez prestanka znači non stop. Tako da je za ovaj posao kod mene, gde stalno ima gužve, potreban veliki broj radnika." Ivan pored toga što nikada nije kasnio sa isplatom mesečnih primanja radnicima kaže da je veliki problem naći poštenog radnika. Zato je doneo odluku da radnike više ne upošljava prema preporukama već prema sopstvenoj proceni. "Radnici su tu i oni su najbolji svedoci onoga kakav je moj odnos prema njima. Osam godina od kako radim ovde u Gračanici ni jedan mesec nisam dozvolio da zakasnim sa platama. Isplata je 25-og u mesecu i još se nije desilo da jedan dan zakasnim. Da li ja imam ili nemam oni to nikada nisu osetili, oni platu dobiju na vreme. Lagao bih kada bi rekao da nisam imao velikih finansijskih problema. Imao sam naravno. Ovo je veliki objekat kirije su jako velike. Često puta se dešavalio da ima robe ali nema para nema prometa i to nije ništa čudno u trgovini. Ali što se radnika tiče islata ne kasni i mesečno primaju od 16.000 do 30.000 dinara u zavisnosti od posla koji obavljaju i ne samo to uvek im pomažem kad sam god u mogućnosti. Često sam im pomagao u kupovini šporeta ili ogreva za zimu. Imam velike preporuke za prijem novih radnika. Dnevno kod mene dođe bar pet njih koji traže posao kod mene ali uvek primim radnika na osnovu sopstvene procene. Nekoliko njih zaposlio sam prema preporukama nekih ljudi ali sam shvatio da sam pogrešio. Tako da sam odlučio da nikog više ne primam na taj način već prema sopstvenoj proceni pa ako pogrešim znam ja sam pogrešio i ne moram da nikog da okrivljujem. Kad neko dođe da traži posao ja sa njim obavim razgovor i procenim da li je on za ovaj posao ili ne. Naravno sredina je mala raspitam se i kod prijatelja o toj osobi i tek nakon toga donosim odluku. Kad neko počne kod mene da radi ne mora ama baš ništa da zna. Ovaj posao se lako nauči ako neko želi da radi. Jedino i najvažnije je da mora da bude pošten u ovom poslu jer su u svakoj laži kratke noge. Može on da ukrade i jednom ili dva puta ali više ne tako da neće da ošteti mene nego sebe. Ako se nekome pročuje glas da sam ga ja isterao zbog krađe ta osoba teško da će u ovom mestu bilo gde da nađe posao jer takvu osobu niko ne bi poželeo u svojoj firmi. Tako da svakome savetujem da razmisli pre nego što potraži posao u trgovini. Imao sam jako loša iskustva. Bilo je nekih radnika koji su u usred leta na veoma visokim temperaturama iz radnje izlazili u jaknama koje su bile pune svega i svačega." 
Smatra da nema konkurenciju među trovinskim objektima u Gračanici ali da je ponuda u albanskim prodavnicama i buticima jako dobra. Prvih godina od početka ovog posla 80% stanovništva kupovalo je u njegovim radnjama jer se u albanske nije smelo. Sada su se kako kaže vremena promenila pa narod u srpskim sredinama sada oseća neku vrstu slobode da ode i do tih radnji iako će za istu cenu i istu robu naći i u njegovim trgovinskim radnjama. "Dok mogu da radim i ovde da poslujem i stvaram ne planiram da se selim odavde a da ostanem ovde da živim samo da bi živeo neću sigurno ali dok imam posla ne idem. Svima je dobro poznato da ovde perspektive nema. Možemo da pričamo šta hoćemo i da se lažemo ali budućnosti ovde nema za decu naročito. Mi stariji možda bi i mogli .Donekle smo se i navikli da živimo sa Albancima ali deca jednostavno ne mogu da se uklope u sve ovo. Neznaju jezik nemaju prijatelje nemaju apsolutno ništa." Iako je živeo u Štimlju u skromnim materijalnim uslovima taj život mu se danas čini kao najbolji jer je raseljenički život nešto najgore što nekoga može da zadesi. Smatra da je njemu, iako se bavi privatnim poslom i ima svoje izvore prihoda, duplo teže jer njegovu porodicu čine supruga i četvoro odrasle dece.
"Moj život u Štimlju je bio za mene najlepši. Možda nismo imali ni para ni sve što nam treba ali ipak za mene je to bio najlepši period života zato što sam tamo rođen. Ja sam se 1981. godine preselio u Prištini, počeo da radim tu sam stvorio i porodicu. Pre rata je sve bilo drugačije, život je bio sporiji dani su bili duži. Ovih deset godina je prošlo nekako brzo jer se brzo i živi sve se dešava na brzinu." "Ovo je nešto urođeno u čoveku. Ja se upavljam isključivo prema sopstvenim idejama i nikada nisam imao nekog savetnika u ovom poslu. Se što sam uradio i postigao uradio sam uz naravno podršku moje porodice. Niko mi nikada nije davao smernice kako i šta treba da uradim. Mnogo puta sam naravno i pogrešio ali opet sve sam. Moju decu stalno pokušavam da usmeravam na put sopstvenog rada. Da ih stalno podsećam da moraju da rade i stvaraju i da nikada ne čekaju da im nešto padne s neba i stigne na gotovo. Ako čekaju pomoć od nekoga od njih nema ništa. Znači moraju da rade. Dve starije ćerke sam već uključio u ovaj posao i ovo dvoje ću čim završe školu." Finansijske poteškoće i problemi su sastavni deo svakog privatnika na Kosovu ali mladim ljudima savetuje da rade i ne posustaju na prvoj prepreci. Upornost je najbolji put ka uspehu, kaže Ivan Marković. "Mladi ljudi bi naravno trebalo samo da rade. Ne znam šta da vam kažem ali vremena su mnogo teška a još teža vremena dolaze. Ipak ja bi svim mladim ljudima preporučio samo da rade i da budu uporni u svom poslu jer bez upornosti nema ništa. Nikada ne treba da dozvole da padnu u neku depresiju pri prvom promašaju kojih svakako u svakom biznisu ima. Mora da se trude da se bore i drugog izlaza nema. Ivan Marković vlasnik trgovinske radnje "Jovan" u Gračanici veruje da tek dolaze teška vremena za srpska privatna preduzeća na Kosovu. Opstaće oni koji pošteno rade i usklađuju svoje potrebe sa potrebama svojih zaposlenih a propašće oni koji žele brzu i laku zaradu.
|
|
|
|
|
