Živorad Petković - "Frigo Petko" - Livađe

Slušajte emisiju: I deo, II deo, III deo                          Pogledajte galeriju fotografija proizvoda i usluga

U Livađu, nadomak Lipljana, živi 150 srpskih domaćinstava koje se većinski bave poljoprivredom i stočarstvom uglavnom za potrebe svog domaćinstva. Međutim, Živorad Petković odlučio je da svoj plac od 17 ari pretvori u svojevrsno dobro koje će njegovoj porodici garantovati opstanak. Zanatska radionica za popravku bele tehnike i 75 košnica sa pčelama koje sam proizvodi osnovna su delatnost kojom se Živorad bavi.

Živorad Petković bio je dugogodišnji radnik firme "Koka-kola" u Lipljanu ali je 1999. godine, usled ratnih dešavanja na Kosovu, ostao bez posla. Postepeno je počeo sam da uči i usavršava popravku bele tehnike jer je u to vreme, u nedostatku ovlašćenih servisa, postojala potreba među stanovništvom za tim. Uz pomoć jedne firme iz Podujeva nabavio je šeme za popravku, najpre mašina za pranje veša, i odmah krenuo sa radom. Otvorio je servis bele tehnike i firmu registrovao kod kosovskih institucija pod nazivom "Frigo Petko".

"Servisiranjem bele tehnike odlučio sam da se bavim jer sam se još kao mladić bavio servisiranjem radio i televizora uz pomoć lampe. Taj posao sam ostavio jer sam se zaposlio u društvenoj firmi. Radio sam u preduzeću "Ramiz Sadik" i u "Koka-koli" u Lipljanu. Uporedo sa radom sa tim iz hobija sam se bavio i servisiranjem bele tehnike, najpre mašina za pranje veša. U isto vreme bavio sam se i pčelarstvom ali sam imao samo četiri, pet košnica. Posle rata izgubila se veza sa svim albanskim serviserima gde smo najčešće nabavljali delove tako da smo morali da idemo čak u Pančevo po delove. To je bio mukotrpan posao jer je sve moralo da se putuje pod pratnjom ali smo nekako uspevali. Onda smo aplicirali kod jedne nemačke firme koja nam je tada dala donaciju od 2000 maraka i taj novac smo odmah potrošili u nabavku rezervnih delova što mi je bila polazna tačka u početku ozbijnog posla u servisiranju bele tehnike."

Za samo dve godine Živorad je razvio posao i postao jedan od najboljih servisera na centralnom Kosovu. Zaposlio je radnike koji su bili angažovani sezonski.Smatra da je posao servisera u ovim okolnostima koje su na Kosovu u poslednjih deset godina isplativ ukoliko se pošteno radi.

"Firmu sam registrovao kod kosovskih institucija. Morali smo jer su počele velike kontrole. Imamo sada velike planove. Kada bi Srbija dala neka sredstva uposlili bismo nekog radnika jer imamo polovnih mašina koje treba izremontovati, zatim, često je potrebno raditi izolaciju zamrzivača jer oni zbog čestih nestanka struje često procure. Veoma je teško i mukotrpno dok se čovek probije u nekom poslu. Ja sam npr. do rata radio isključivo u Lipljanu gde me je najviše ljudi i poznavalo kao servisera bele tehnike ali do bombardovanja ja u Gračanici nisam imao ni jednu opravku. S obzirom da je rat učinio svoje pa je Lipljan napustio veliki broj naših ljudi meni je Gračanica bila potrebna kao tržište. Bilo mi je to jako komplikovano da to dobijem jer me je veliki broj ljudi u Gračanici znao kao građevinskog radinika jer sam se dugo i tim poslom bavio pa se dovodila u sumnju moja sposobnost da popravljam sad još i belu tehniku. Ali sam vremenom i to postigao jer kad jednom obaviš posao kako treba taj posao posle krene dobro."

S obzirom da nije imao svoje prostorije za servis bele tehnike, odlučio je da iskoristi iskustvo stečeno u građevini i sam podigne radionicu za firmu "Frigo Petko".

"Napravio sam protoriju 9,5 m sa 5,5 m gde sam smestio svoj servis. Uradio sam tu građevinsku konstrukciju sa svega 25 džaka cementa jer sam koristio staklene flaše i imao sam grede od jedne srušene zgrade tako da sam dobio jaku prostoriju. Daska od 4 metra mora da uđe sa jedne strane a sa druge da izađe tako da sam tu mnogo uštedeo. U celom mom dvorištu od 17 ari sve što je ograđeno korišćene su flaše jer one imaju jaku tvrdoću jer kad uđu u beton po 20, 30, metara one ne mogu da puknu što nije često slučaj kada je u pitaju čak i armatura."

Na samim početcima servis "Frigo Petko" imao je najveće probleme sa nabavkom rezervnih delova jer se u albanske servise na Kosovu nije smelo a put ka centralnoj Srbiji i uvoz delova bio je jako dug i komlikovan proces.

"Posle 1999. godine isključivo smo išli u Beograd i Pančevo. Autobusi su uvek imali vojnu pratnju. Danas, s obzirom da se situacija malo promenila delove dobavljam ovde na Kosovu jedino u slučaju da nekog dela stvarno ovde nema. Ali uvoz delova iz Srbije je jako komplikovan proces zbog tih granica ili prelaza. Prvo kada je u pitanju naša carina sa pitanjima gde sam kupio, šta, gde mi je račun a ja nekada neki deo kupim i na pijaci. Kad bolje razmislim možda imamo veće maltretiranje na našoj carini nego kad pređemo ovamo. Zato sve delove uglavnom kupujemo ovde na Kosovu. Upostavio sam kontakt sa nekim prodavcima iz Prištine i za sada dobro sarađujemo."

Svih ovih godina Živorad je radio popravku bele tehnike isključivo pozivom na kućne adrese jer je proses dovoženja i odvoženja mašina do servisa jako komplikovan.

"Isljučivo se pridržavam stava "majstor na terenu". Redak je slučaj da mi se aparati ovde donose i to je uglavnom u slučajevima kad treba da se radi izolacija na zamrzivačima. Ja sa mojim radnikom to stavim na prikolicu donesem kući, stavim kalupe unutra okrenemo ga naopako, radnik to pripemi i očisti a onda ja to izlijem. Ranije sam i to radio na licu mesta ali mi je bilo komplikovano jer sam morao da nosim kalupe i sav materijal i alat. Zato sam odlučio da to radim kod mene u servisu. Malo imam veće troškove ali je kvalitetnije urađeno."

Sav prihod od posla usmeravao je na nabavku rezervnih delova i razvijanje još jednog mini-biznisa.

"Sav višak dohotka koji mi je ostajao ja sam ulagao u pčelartsvo. Odvojio sam 10 ari placa za pčele i tu sam ujedno posadio i lozu. Danas imam već više od 70 društava pčela a planiram da stignem do 100 društava da bi obezbedio godišnje i do 2000 kg. meda u odnosu na 1600 kg. koliko sada imam. Mi u maloprodaji kilogram meda prodajemo po 6 evra tako da je to jedan dobar dohodak plus loza koja je već tri godine u upotrebi. Po literaturi u njenom najvećem prinosu trebalo bi da dovede do 25 kazana rakije koja bi mogla da se ispeče, što je negde oko 500 litara rakije koja može da se proda minimum po tri evra. Pa sada računajte kakva je i to dodatna zarada."

Kako kaže, ekonomski je bilo neisplativo da kupuje košnice za svoje pčele pa je došao na ideju da ih sam proizvodi. Iako ima velikog interesovanja za njegov izum još nije počeo da ih proizvodi za prodaju jer mu za to nedostaju radnici i dodatna oprema.

"Došao sam na ideju da počnem proizvodnju košnica koje se nigde u svetu, bar prema mojim saznanjima ne proizvode. Uzeo sam Ellerove košnice, znači zadržao sam gabarite svih Ellerovih košnica osim što sam izolaciju stavio po 3cm. i spolja lim. Tako da sam dobio drugu vrstu košnica koje i za ekstremne vrućine obezbeđuju izolaciju podjednako kao i za ekstremne zime tako da ja nemam potrebe za uzemljavanjem pčela tokom zime jer je sama košnica univerzalna. Na prvom međunarodnom sajmu 2008. godine u Begradu imao sam svoj štand kao promociju košnica a ne kao prodajno mesto tako da sam uvideo da je i u Srbiji veliko interesovanje. Posle tog događaja telefoni su mi stalno zvonili, ljudi su tražili da im izradim po nekoliko košnica. Ja nisam u mogućnosti da to plasiram na tržište u Srbiji ali se ovde pripremam za to. Aplicirao sam za dobijanje mašina koje su mi potrebne jer bih sada, pošto sam ispitao tržište, mogao da se bavim proizvodnjom tih košnica. Ukoliko ih sam proizvodim biće i dobra cena tako će da ima prođu a biće od koristi ne samo Kosovu nego i u svetu jer garantujem da će te košnice bez održavanja moći da traju jedan ljudski vek."

Nedavno je nabavio mašinu uz pomoć koje može da sam pravi košnice na lakši način ali mu je ipak neophodno još nekoliko savremenih mašina da bi te košnice mogle da se prave brže i kvalitetnije.

"Moje košnice sam prvi put prikazao pre šest godina na sajmu u Gračanici, na sajmu pčelara. I one od tada funkcionišu bez problema tako da mogu da krenem u proizvodnju jer sam siguran u njihov kvalitet. Nije mi cilj stvaranje nekog kapitala ili kupovanje kuća u Srbiji nego mi je cilj da izađem sa nekim projektom i da dokažem ljudima da mogu da rade i da ih animiram za to. Kada razgovaram sa mojim drugovima i prijateljima shvatam zašto mnogi i ne rade poljoprivredu a imaju velika imanja. Hoće ljudi da se bave poljoprivredom i kukaju kako su nerentabilni. Uzme traktor da mu neko radi, a on stavi ruke pozadi i posmatra ga. Setvu isto tako, žetvu isto plaća čak i ono sat vremena dok kombajn radi i to plati 20 evra radnika, i na kraju kaže ja sam nerentabilan. Pa taj čovek nije uložio svoj rad uopšte. Meni je otac bio poljoprivrednik i imao je 10 hektara zemlje i imam iskustva i tvrdim da ako u neki posao ne uložiš sopstveni rad onda ne možeš ni da ostvariš prihode. Ja sam ovim što sam odvojio 10 ari za pčele hteo da dokažem da može da se radi. Ako to povećam na 100 društava useh je zagarantovan. Ja sada koristim tuđe livade, tuđe cveće jer i time što moje pčele to koriste ja pomažem i da voće na tim livadama bude oplođeno, tako da je korist obostrana."

Na kupovinu mašine iz svojih sredstava odlučio se, kako navodi, nakon mnogo neuspešnih pokušaja da preko donatora dođe do nje.

"Ja sam do sada nekoliko puta aplicirao sa projektom o proizvodnji ovih košnica i molio samo da prođe u najuži izbor samo da bi stranci taj projekat primetili jer znam da oni detaljno pristupaju svakom projektu. Međutim, tamo gde predajem projekat često puta su mi otvoreno rekli da ako moj projekat stave u uži izbor ne može da prođe onaj koji oni hoće. Evo sada KFOR daje mašine i ja sam podneo projekat preko ove nove opštine Gračanica. Siguran sam da ako stranci odlučuju dobiću ga, ali ako ovi naši donose odluke nešto ne verujem. Meni je cilj da taj projekat zaživi i da to bude od koristi svim ljudima, inače što se tiče nekog kapitala ja tome ne težim jer ja nikada ni alat nisam prodao niti bi staru mašinu prodao. Uveren sam da je ovaj projekat uspešan."

Med koji tokom godine proizvede Živorad prodaje u maloprodaji iako je imao kupce i na veliko zato što smatra da bi prodajom meda u jednom kvartalu izgubio stalne mušterije. Najveći problem, po njemu, predstavlja nezainteresovanost mladih ljudi da rade kod privatnika.

"Interesantno je da školstvo u Srbiji ali i na Kosovu još od doba socijalizma i dalje proizvodi kadrove koji nisu potrebni. Npr. proizvode ekonomske tehničare kao u vreme kada je jednom preduzeću trebalo 30 knjigovođa a danas je potreban jedan na kompjuteru i njegova rezerva. I onda deca jednostavno čekaj posao u struci kojeg nema, knjigovođa, ekonomski tehničar. Nažalost, primećujem da u ovim srpskim sredinama nema čak ni mladih majstora a što je najgore nema ni interesovanja za to. Možda bi bilo interesovanja da je Vlada Srbije ili Vlada Kosova organizovala neki ubrzani sistem školovanja, neki produženi kurs za armirače, zidare itd. Ja sam evo spreman i za takav projekat u interesu ovog društva, u interesu mladih pa da organizujemo i neke profesore. To bi za dva tri meseca moglo da bude završeno pa bi od svakog srednjoškolca koji je zainteresovan za to vreme mogli da dobijemo dobrog majstora. Ovde ima i elektro-inžinjera koji stoje u mesto i kad ih pitam kakvi su im planovi oni stiskaju ramena. Neki primaju minimalac iz Srbije, neki platu iz EPS-a a kreativne mogućnosti za njih ne postoje."

Najvećom greškom donatora, bilo da je u pitanju Vlada Srbije, Vlada Kosova ili međunarodna zajednica, smatra dodelu sredstava onima koji ne žele da rade. Rešenje je po njemu oduzimanje mašina svima koji za dva do tri meseca ne pokažu nikakve rezute.

"Ako neko ne koristi onda ta sredstva treba povući i dati onom ko hoće da radi i zahtevati donacije ali ih treba povećati jer ne možete nekome dati 2000 evra ili maraka da krene u biznis i od njega očekivati da sa tim novcem pokrene biznis i uposli radnike. Znači treba povećati donacije ali uz obavezu upošljavanja radnika jer jedino tako mogu ljudi da se skidaju sa liste nezaposlenih lica i da se mladi ljudi animiraju da rade i počnu da zarađuju sopstveni dinar od kojeg će sutra možda da živi i njegova porodica. Dok ne počnete neki posao da radite vi ne možete ni da ga naučite. Dzaba vam ako stalno gledate fudbal ako ne počnete da ga igrate vi ne možete da znate kako to izgleda. Jedan mladi čovek sa srednjom školom ne može da sam krene u neki privatni posao ako nema prethodno radno iskustvo u nekoj radionici da vidi kako sve to izgleda i kako se radi, koliko se traži u organizovanju koliko se traži u meterijalu."

Za to on navodi primer i u pčelarstvu.

"Evo ja imam prodaju pčelinjih društva i mnogi traže da to kupe uz uslov da im ja sve to kontrolišem i ja odmah sačekam tog mušteriju i kažem da neću tako da prodam i pozovem ga da ostavi broj telefona i kažem mu da od njega neću ništa sakriti i da ću da ga pozovem da gleda kad god nešto radim. Imao sam one koji su to prihvatili jednog iz Preoca koji je nedavno kupio dva društva a sad već ima osam i jednog iz Ugljara koji je kupio jedno a sad ima četiri društva ali su oni uvek imali vremena da dođu i prvo gledaju kako se radi pa onda im dam da sami to osete jer ponavljam čovek može godinama da gleda neki zanat ali dok ne počne da ga radi ne može da ga nauči. Međutim, ima i onih koji bi hteli da kupe pčelu ali ja da idem da mu je održavam i ja da mu izvadim med a on da me gleda kroz prozor."

Živorad ima planove i za novu delatnost kojom želi da se bavi.

"Ja ne mislim da se na ovome zaustavim. Planiram da zaposlim radnike koji će ozbiljno da rade ali već imam u planu drugi projekat za koji smatram da može da oživi. Taj projekat sam još pre 20 godina prvi put video u Pančevu kod jednog čoveka. On je napravio jednu peć koju je ozidao kao seoske pekare gde koristi ogrizinu od slame ili balira ostatke od tale, od kukuruza, i onda on ujutru stavi dve bale u kotao dok peć ne postigne određenu temperaturu. Kad postigne temperaturu onda stavi metarsko drvo koje se uopšte ne seče, ubacuje to u Peć sa malo uglja. A ovde sve to imamo dzabe još će neko da te časti ako mu očistiš njivu. Tako da mi je to naredni korak. Samo da prvo obezbedim ovaj sa košnicama. Ja sam već počeo sa nacrtom i nadam se da će već u jesen ova peć i kod nas da počne da se koristi. Mi nekada neke novine možemo da uvedemo ali je pitanje koliko je ta novina rentabiilna i da li može da zaživi. Ona može da bude novina za godinu dana ali je pitanje da li može da opstane."

Zato on ima savete za sve one koji žele da se bave bilo kakvom vrstom biznisa na svom imanju. Pčelarstvo bi trebalo da bude njihov izbor.

"Ko želi da realizuje projekat a ima sopstveno zemljište to je vrlo lako ostvarivo.Čak i oni koji nemaju sopstveno zemljište postoji mogućnost da ga uzmu pod zakup a da i dalje posao bude koristan. Hoću u stvari da kažem da je pčelarstvo unosan posao i zato i Vlada Srbije i Vlada Kosova treba mnogo više da ulažu u pčelarstvo jer na hiljade tona ode u nepovrat za samo godinu dana. Kada bi to bilo iskorišćeno kako treba ne bi bila cena meda 6 evra nego mnogo niža. E zato treba dodeljivati podsticajna sredstva."

Živorad Petković je svojim sopstevnim inovacijama koje su se pokazale kao isplative privukao pažnju mnogih medija ali ne i pažnju i pomoć onih koji mogu da pomognu razvoj njegovog biznisa. Petković je primer kako za dobru zaradu nije potrebno veliko ulaganje, velika imanja i kapital kao i velika radna snaga već mudri potezi i uvek nove ideje.

Kliknite ovde za adresar sa kontakt podacima