Raško Milenković - "SANI" - Štrpce

Slušajte emisiju: I deo, II deo, III deo                          Pogledajte galeriju fotografija proizvoda i usluga

Pričom o privatnim preduzećima u vlasništvu Srba selimo se do Štrpca gde u srcu Sirinićke Župe već dugi niz godina u veoma teškim uslovima opstaju srpski privrednici. Jedan od njih je i Raško Milenković čija se firma bavi flaširanjem izvorske prirodne vode koja se prodaje pod robnom markom "Aqva breza." Sirinićka Župa i prelepa Šar planina sa Štrpcem u srcu nekada je bila centar turizma a njeni su stanovnici opstajali zahvaljujući upravo tom turizmu, prirodnim bogatstvima, i nadaleko čuvenom šarskom siru. Danas se Štrpce kao svojevrsni geto ubraja u jednu od većih srpskih sredina na Kosovu. Mladi u potrazi za poslom sve više odlaze, mesta u društvenim firmama nema, privreda je stala a retki su oni koji započinju neki privatni biznis. Raško Milenković, diplomirani ekonomista, iz Štrpca bio je pomoćnik direktora u tamošnjoj pilani a onda je nakon propadanja ovog društvenog preduzeća zaposlenje pronašao u ekonomskoj školi u Štrpcu. Ipak, nakon pet godina provedenih u prosveti odlučio je da i taj posao napusti jer je smatrao da će veći doprinos porodici i društvu dati kroz samostalni rad pa je krenuo u privatni biznis.

"Moja firma se zove "SANI", društvo sa ograničenom odgovornošću. Registrovani smo od 2001. godine i bavimo se proizvodnjom osvežavajućih bezalkoholnih pića i flaširanjem izvorske prirodne vode. Ja sam po struci diplomirani ekonomista i nakon diplomiranja imao sam sreću da se zaposlim u proizvodnoj firmi gde sam stekao dosta iskustva. Grana je bila drvna industrija, nije prehrambrena, ali su principi proizvodnje skoro isti u svakoj firmi. Nekoliko meseci sam bio pomoćnik direktora za finansije u toj firmi a onda sam od1996. do 2001. bio i direktor te firme koja je u to vreme brojala 96 radnika i bavila se rezanjem drvene građe, izradom vrata i prozora i stolarije uopšte. Posle konflikata na ovom prostoru nastali su problemi u firmi, meni je istekao mandat raspisali smo konkurs ali sam se ja povukao sa te funkcije i zaposlio sam se u ekonomskoj školi kao profesor ekonomskih predmeta. To je Ekonomsko-trgovinska škola "Jovan Cvijić" u Štrpcu. Onda sam video da i to nije za mene jer sam navikao da budem u proizvodnji sa radnicima itd. Onda sam došao na ideju da osnujem sopstvenu firmu. Prve dve godine sam krenuo sa proizvodnjom i izradom toalet papira, imao sam jednu malu mašinu i sa bratom smo to radili dve godine. Taj posao je propao iz nekih objektivnih razloga i onda smo sa nekim mojim prijateljima obezbedili malu mašinu za proizvodnju osvežavajućih bezalkoholnih pića tj. za gazirane sokove i tako smo krenuli u posao. To je bilo 2001. godine."

Raškova firma se u početku bavila samo proizvodnjom gaziranih sokova ali kako je konkurencija bila velika a tržište slabo odlučio je da promeni namenu preduzeća.

"Proizvodili smo gazirane sokove koji su bili dosta jeftini. Trudili smo se da kvalitet bude dobar imali smo dobre sirovine, dobre arome iz Austrije. Sve smo to u početku uvozili iz Beograda i Prokuplja. Ali, tada je bilo mnogo problema gde su kao prevozno sredstvo jedino postojali konvoji iz Štrpca ka Srbiji. Jedno vreme je išlo dobro. Na lokalnom nivou smo snabdevali skoro sve prodavnice pogotovu na ovom terenu ali smo jedan deo vozili i za Gračanicu. Onda smo shvatili da to ne možemo da izdržimo. Svi mali tj. lokalni proizvođači kako ovde ali i u Evropi ne mogu da opstanu u tom poslu. To je posao za velike kompanije. Nastupili su veliki brendovi i mi smo bili nemoćni u trci sa njima. Pa i proizvođači iz regiona koji su i mnogo jači od nas spustili su cene, vodili jake kampanje ali uzalud. Znači, ukratko nismo mogli da se izborimo sa tržištem. Pored toga mi smo imali druge probleme kao što su transport, komunikacije, da nas albanska populacija prihvati kao lokalne proizvođače jer je poznato da su oni uvozili a i danas puno robe uvoze iz Srbije i zato lokalni proizvođači nisu mogli da se probiju do Prištine ili Uroševca. Jednog dana smo došli na ideju da bi možda bilo dobro da iskoristimo potencijal ove sredine a to je prirodna izvorska voda koja je izvanrednih karakteristika i tako smo krenuli polako."

Urađen je, kako kaže Raško Milenković,, najpre biznis plan nakon čega je pronađen izvor i postignut dogovor sa komunalnim predućem iz Štrpca ali je pre konačnog početka posla urađena detaljna analiza vode. Onda se krenulo u sređivanje samog izvorišta.

"U svakom godišnjem dobu moraju da se urade analize vode. To smo uradili tada u saradnji sa državnim institutom iz Beograda "Milan Jovanović Batut." Njihovi tehničari su dolazili ovde i više puta spavali tu u hotelu Narcis. Godinu dana smo tako radili analizu izvorišta i dobili smo nakon toga sve potrebne sertifikate. Znači, mi nismo hteli odmah da krenemo u flaširanje vode na divlje kao što mnogi rade. Posle smo radili analize i u Prištini jer smo hteli da sve ispoštujemo i sa svima budemo dobri i da naravno sve bude potkrepljeno papirima."

Kao i u svakom poslu početci su teški ali je Raško verovao u uspeh i nije odustajao. Prijatelji i porodica pomogli su mu da prevaziđe mnogo teških trenutaka, jer počinjati sopstveni biznis u post-ratnom periodu je velika hrabrost.

"I sada kada se setim tog vremena hvata me jeza. Ali bio sam mlađi ii bio sam pun entuzijazma i jurio sam bez umora. Evo samo jednog primera. U nabavci repromaterijala koristi se i CO2, znači ugljendioksid. Tog CO2 bilo je u Klokotu i ima ga i danas i danas nije problem da se tamo ide ali sam ga ja tada uzimao u "Tehnogasu " u Nišu. Znači svake nedelje, kako se posao razvijao ja sam išao kombijem za Niš i donosio boce sa CO2 i stalno preko one granice, stalno na carinu, stalno strah da me ne oteraju na terminal u Podujevo, strah da mi ne oduzmu vozilo, kojim ću onda prevozom do kuće... Znači stvarno me hvata jedna jeza. Malo smo inače prodavali i u Nišu ali je i to bilo stvarno mučno jer nismo nailazili na dobru saradnju ni sa našim carinicima iz Srbije. Sve u svemu mnogo problema koje je sada teško opisati."

Firma "SANI" je registrovana i u Srbiji ali i na Kosovu i kako Raško kaže plaćanje poreza ne bi trebalo da brine ni jednog privrednika jer se za jednu furmu to podrazumeva.

"Što se mora mora. Kad se uvozi sirovina na granicu mora da se plati PDV naročito ako je strana roba u pitanju. Ja sam dovozio mašine iz Italije, pa mašinu za ambalažu smo kupili u Bugarskoj što znači da smo prolazili i našu carinu na terminalu u Nišu i ovu kosovsku. Ali ne može ništa da se uveze na Kosovo ako se nema sertifikat za uvoz a da bi se imao sertifikat za uvoz mora da se ima sertifikat za PDV, a da bi to sve postigao mora da si registrovan. Dakle, ako čovek hoće nešto da radi jednostavno mora da ima papire. No ja sam najviše u ovom poslu imao podršku mojih prijatelja a posao sam razvio putem kredita i naravno našim radom."

Finansijski, kako ističe, nije lako izdržati sve te namete koje donosi oporezivanje i papirologija ali on uz pomoć kredita uspeva da održi ekonomski balans.

"Kredite smo uglavnom podizali kod ovih kosovskih banaka a jedan mali kredit smo u početku uzeli od Kosovsko-metohijske banke ali nam je taj kredit dosta pomogao. Poslednji kredit koji sam uzeo bio je od Ministarstva za Kosovo i Metohiju i on je došao kao melem na ranu. Ta sredstva su omogućila da zaposlimo još tri radnika u ovoj firmi, nabavili smo takođe još jednu mašinu."

Ambalažu proizvode sami tako što u Gnjilanu kupuju pretforme ili takozvane epruvete. Do flasiranja vode mora da se obavi više procesa.

"Flaširanje vode mora da se shvati kao jedan zatvoreni sistem , znači od kaptiranog izvora sa velike dubine voda zatvorenim sistemom dolazi do mašine.Pumpa izvlači vodu do mašine to su sve rezervoari i cevovodi od nerđajućeg čelika.Voda je sama po sebi izvanrednog kvaliteta i ne bi imalo potrebe da se filtrira. Međutim, mi smo u početku i neznajući mnogo oko vode, uzimali i kupovali sve duplo i UV sterilizatore umesto jednog kupimo dva, filtere umesto sa kvarcnim peskom kupimo i sa aktivnim ugljem plus. To nije loše da se ima jer to dodatno poboljšava filtriranje jer mi filtriramo vodu do jednog mikrona i sprovodimo kompetan proces, znači do zatvaranja flaša se rukom ne dodiruje. Sterilišemo i čepove UV lampama. Voda znači prolazi kroz sistem za filtriranje koji se sastoji od UV sterilizatora, filtera sa kvarcnim peskom koji emitira prirodno filtriranje znači to su sitni kamenčići onda filter sa aktivnim ugljem koji dodatno izbistri tu vodu, zatim ponovo UV sterilizator koji predstavlja uređaj koji ubija bakteriju u deliću sekunde, najčistiji, najjednostavniji, malo skup, ali najpraktičniji način da se bakteriološki očisti voda i to sad svi uglavnom koriste. Postoji praksa kod drugih proizvođača da koriste i razna hemijska sredstva za dezinfekciju vode. Mi to ne koristimo. Mi koristimo hemijska sredstva za dezinfekciju mašina pre punjenja ali ne i za vodu."

Firma "SANI" Štrpce upošljava ukupno 7 radnika od kojih je većina već radila slične poslove tako da im postupak flaširanja vode danas ne predstavlja problem. Mesečno primaju platu od blizu 200 evra uz redovno plaćanje radnog staža i doprinosa za penzijsko osiguranje. Međutim za firmu veliki problem predstavlja nedostatak prostora za rad jer trenutno rade u iznajmljenim prostorijama koje se nalaze u odmaralištu "Lahor" na Štrpcu.

"Jedan radnik koji sada radi kod mene ranije je vodio proizvodnju u fabrici ulja i radio baš na proizvodnji ambalaže, na tom pakovanju a princip rada mašina je ovde sličan kao kod mašina za proizvodnju ulja u fabrici koja je radila u Uroševcu. Tako da je on svoje iskustvo preneo na druge ali uglavnom su najveću praksu svi stekli ovde. Dugo godina rade ovde, nisam mnogo menjao sastav radnika. Sada aktivno, s obzirom da je zima radi četiri radnika plus tri radnika koji čekaju mart kada kreće sezona za naš posao. Inače potrebe mladih za poslom su velike jer svake godine izlazi po jedna generacija iz srednje škole i ne idu svi na fakultete. To su ti momci koji ovde rade po kafićima i koji traže posao a mogućnosti za zaposlenje u našoj firmi za sada nisu velike zato što radimo u iznajmljenom prostoru koji je ustvari turistički objekat."

Zato Raško planira izgradnju sopstvene hale.

"Naši planovi su da do kraja ove godine moramo da napravimo halu za nas. E tad se otvaraju perspektive i za zapošljavanje ljudi. Dakle, to nam je prioritet, da ove godine iselimo ovu opremu odavde i da je smestimo na neku drugu lokaciju i da napravimo sopstveni objekat i pravu fabriku jer ovo još nije prava fabrika. Ovde plaćamo kiriju 450 evra ali imamo dobru saradnju sa direktorom Lahora koji nas toleriše kad nemamo novac za kiriju i po nekoliko meseci naročito ovako kad je sezona slaba, kad je zima. Ali nije u pitanju samo kirija jer ako jedan biznis ne može da plati kiriju od 450 evra onda to nije pravi posao. Problem je druge vrste. Sad se postavlja i problem između ove Kosovske energetske korporacije i Lahora, oni spominju neke dugove od ranije i sad je taj problem aktuelan. Kad budemo prevazišli taj problem čeka nas privatizacija Lahora. E to će biti velika prepreka za nas jer ako se to brzo desi mi ćemo morati da izađemo odavde. Ali ja se nadam da ćemo brzo izgraditi sopstvenu halu i pri kraju je projekat za to. Ja sam naučio da sve što radim da za sve uradim biznis plan. Znači radi se i građevinski projekat za halu i biznis plan šta će ona doneti i šta će predstavljati. Kad budemo završili projekat do kraja meseca znači i kompletan biznis plan onda ćemo probati da nađemo najpovoljnija sredstva. Inače ne verujem da ćemo u ovo vreme naći donacije kao što su bile posle rata neke ali bar neka dugoročna sredstva sa niskim kamatama kao što su bili i ovi krediti ministarstva. To su baš bili dobri krediti."

To što je po profesiji ekonomista Rašku mnogo pomaže u poslu naročito kada je reč o knjigovođstvu i završnim računima ali je, kako kaže, praksa ono što čoveka čini uspešnim. Posebno je, kako je rekao, teško srpskim firmama na Kosovu koje za vođenje dvostrukih papira i dvostrukog oporezivanja moraju da plaćaju stručnjake. On je taj problem svojim školovanjem rešio i iz dana u dan sredstva preusmerava u opremanje preduzeća sa čijim usavršavanjem je povećavan i kapacitet proizvodnje.

"Doneli smo ovu liniju iz Italije, kupili smo polovnu liniju jer su ove nove bile mnogo skupe i cena im se kreće od 200 hiljada evra pa do više miliona, zavisi za šta neko hoće da se odluči. I tamo ima robnih marki i brendova kao kod odeće. Jer kad neko hoće da pravi firmu sa nekim renomeom on kupi mašinu "crones" a takve mašine nema ispod 2,5 miliona evra i to sa najmanjim kapacitetom,a ima puno i nemačkih marki. Ali sve to može da se postigne i sa našom domaćom markom, recimo, tehno-metal pravi izvanredne mašine za 600, 700 hiljada evra. Gore u Adi u Vojvodini, jedan Mađar je vlasnik i on pravi jeftine mašine od po 50, 60 hiljada evra. Znači u ovaj biznis može da se uđe i sa 50 hiljada evra linijom i sa 5 miliona. Mi recimo u početku nismo radili nekim velikim kapacitetom. Prolazili su meseci dok mi napravimo jedan kamion pa dok se to rasturi i proda, pa moliš trgovce koji traže robu da je prvo oprobaju za prodaju, pa kad se proda ne daju pare. U Prištini su nam neki tako ostali dužni već petu godinu. Sada se kapacitet proizvodnje ne udvostručio nego se povećao više puta. Naša linija spada u mini linije u ovom poslu sa kapacitetom od 3 hiljade litara na sat što je otprilike jedan šleper na dan i to bi bilo izvanredno da se proda. Znači, kapaciteti nisu ograničavajuća okolnost kod nas."

Tržište je međutim za sve srpske privrednike na Kosovu najveći problem.

"U svakom poslu je najveći problem tržište. Kad čovek ima kome da proda i gde da proda lako je da proizvede. Međutim pored toga nas pritiskaju i drugi problemi o kojima sam već govorio , iznajmljeni prostor i problemi sa strujom. Znači, na to smo sad usredsređeni , ne jurimo tržište u onoj meri koliko bi smo mogli. Naše najveće tržište je sada Priština i ugovor sa ukrajinskim KFOR-om i za sada ne širimo dalje zato što smatramo da je to za sada dovoljno da funkcionišemo i da firma ostane u radu kako bismo realizovali ovaj projekat oko hale. Ugovor sa ukrajinskim KFOR-om znači ustvari 10 tona vode mesečno, a precizno nije ugovorom regulisano da li su to boce od 0,5 l ili 2 ili 3 litra. I taj posao sa njima nam dobro dođe jer je naplata sigurna. U Prištini imamo saradnju sa firmom "Drini komerc" i sa njima smo takođe zadovoljni i sa plaćanjem i sa tim kako rade jer našu robu plasiraju po restoranima, kafićima i to je super jer kad god dođe neko iz Prištine, Albanac ili bilo ko kad se spomene moja voda on već kaže da za nju zna ili da je već pio u nekom restoranu ili kafiću. I to je dobra reklama za početak."

Raško kaže da u radu njegove firme i saradnje sa albanskom firmom iz Prištine problem ne predstavljaju jezičke barijere. On je to regulisao uz pomoć stručnih ljudi iz Evropske agencije koji su predložili naziv firme i etiketiranje ambalaže i na albanskom jeziku.

"Najskeptičniji oko naziva vode sam bio ja, jer ovo je jeftin proizvod koji ne trpi dug transport jer da bi se vozila za Beograd morala bi da bude skupa ali onda ne bi mogla da se proda. U mom slučaju evropska agencija je platila jedan tim stručnjaka za marketing da smisle novi naziv. Oni su uradili elaborat gde su prezentirali i predložili naziv firme, logo, izgled boce za šta su unajmili i dizajnera itd. I oni su predložili da se voda zove "aqva breza." Kada su mi prvi put to predložili ja sam to odbio zato što sam mislio da u Prištini niko neće da kupi tu vodu i predlagao sam im da stave "aqva mond", da stave nešto na latinskom ma bilo šta. Oni su posle toga imali još jedan sastanak na kome su se svi složili da ipak to bude "aqva breza" zbog Brezovice i da se nikako ne spominje "šar" ni "Šara" a ja ni sad neznam niti mi je jasno zbog čega. Mi smo ustvari najpre hteli da se zove "šarska voda" jer tako u žargonu svi i zovemo našu vodu ali su ipak odlučili da zbog Brezovice bude "breza"."

Konkurencija na tržištu je velika jer po Raškovim saznanjima samo na Kosovu ima preko 15 fabrika za flaširanje prirodne vode koje nalaze svoje mesto na tržištu. Prednost aqva breze je međutim u kvalitetu jer je reč o pravom izvornom bogatstvu koje na Kosovu može da pruži samo Šar planina.

"Smatram da će u nekoj doglednoj budućnosti kvalitet da ispliva. Imamo lep dizajn za bocu, lepo pakovanje, lepu etiketu, sve je higijenski, čisto. Mi imamo ugovor sa Institutom u Prištini o redovnoj kontroli. Oni ovde dolaze svake nedelje kad radim. Kad ne radim ja im kažem da ne dolaze kao recimo ovako zimi kad i ne može da se izađe kolima do nas. Dakle oni svake nedelje dođu i uzmu vodu bilo gde, sa izvora, mogu da uzmu pre mašine, pre filtriranja, posle filtriranja, gotovu ambalažu. Znači oni sami dođu uzmu uzorak u gotovu flašu ili napune sami u svoje ambalaže, urade analize i donesu nam papire kroz neki dan i kažu da li je dobra i u kojoj meri. Nikada se nije desilo da kažu da nije dobra. Dakle nikada nisu imali primedbi na vodu ali u početku pre zaključenja ugovora sa njima imali su neke sugestije šta da se radi u samom objektu gde se proizvodi i preporučivali nam gde da stavimo hlor, da stavimo sunđer za obuću na ulazu, sugerisali su da se nose maske, kape, odela. Ukazali su nam šta treba da uradimo i hvala im na tome."

On smatra da je preveliki korak za njegovu firmu početak izvoza "aqva breze" van Kosova jer bi za to trabalo da postoji ugovor sa nekom većom firmom u Srbiji koja ne bi razumela isključenja stuje, dvostruko oporezivanje i niz drugih problema koji prate srpske firme na Kosovu. Voda je jeftin proizvod koja teško nalazi tržište na Kosovu pa, smatra Raško Milenković, ni u Srbiji ova voda nebi mogla da pronađe svoje mesto jer flaša od 0,5 l košta 12,5 centi. Ipak volja rešava sve.

"Čovek uvek treba da poseduje jaku volju, volju, i samo volju. Sve drugo dođe ako čovek voli nešto, dođe i znanje i sve ostalo. Znači nije škola kao u mom slučaju fakultet ekonoskih nauka toliko važno za bavljenje biznisom jer većina velikih biznismena nema nikakvu školu i nemaju veze sa ekonomijom i ide im biznis iako mnogi nemaju ni osnovnu školu. Znači samo treba da se voli to što se radi i to je najbitnije."

Za svoju firmi "SANI" Raško ima dugoročne planove.

"Kad napravimo halu i postavimo svu opremu i kad to bude prava fabrika onda ulažemo svo znanje i novac u marketing kako bi proširili tržište. Onda ćemo stvarno da idemo na propagiranje ove vode sa Šare, sa Brezovice. Ovde ljudi dolaze na skijanje i nose balone kako bi odavde odneli vodu za Prištinu, znači pune vodu sa izvora i nose kući. Mi ćemo znači da idemo na jak marketing. Sad nesmemo da idemo na to ne zato što nemamo para nego što smatramo da za to još nije došlo vreme. Sad je vreme da se napravi fabrika i da ne budemo više ovde jer će možda za pet, šest meseci da nas neko istera odavde."

Vreme je kaže promenilo ljude. Prave vrednosti su izgubljene a trka za slavom i novcem je današnje opredeljenje većine ljudi na Kosovu. Na Štrpcu je to posebno izraženo kroz turizam, kaže Raško.

"Ovde se turizam sveo na neki vikend turizam. Dolazi iz Prištine i po nekoliko autobusa sa turistima a ima i ovde puno vikendica u kojima dolaze ti vikendaši ali to nisu pravi turisti ni pravi potrošači. To su turisti koji dolaze za vikend i koji kupe kartu za žičaru i onda ponesu od kuće paštete i jogurt pa to bacaju gore po planini. Skijaju se i to je to. Mislim da nisu pravi turisti jer ne troše novac. Malo je onih koji dođu pa odu u restorane. Najveći problem je takođe što hoteli nisu privatizovani i što niko nezna kako će to da se privatizuje.Opet imamo upliv dve vlasti. Iz Beograda kažu da jedino oni imaju pravo da privatizuju ovi iz Agencije za privatizaciju na Kosovu kažu da ono imaju pravo da privatizuju i to stoji tako a narod trpi."

Raško Milenković,, direktor firme "SANI" iz Štrpca poručuje mladim ljudima da ne posustaju, da ne gube volju i veru u sebe, da probaju da se izbore za svoje mesto u društvu i pokušaju da pronađu sebe u poslu koji vole a ne u onom koji donosi najveću dobit jer, kako kaže, sve velike i brze stvari koje u životu dođu brzo i nestanu.

Kliknite ovde za adresar sa kontakt podacima