Milorad Ćurčić - "Agro-filin" - Dobrotin

Slušajte emisiju: I deo, II deo, III deo                          Pogledajte galeriju fotografija proizvoda i usluga

Iako je na teritoriji Kosova i Metohije veliki broj privatnih preduzeća, malo je onih koji se bave nekom proizvodnom delatnošću a još je manji broj onih koji koristeći svoja poljoprivredna dobra pokušavaju da pokrenu neki biznis. Danas u emisiji govorimo o jednoj takvoj firmi. To je preduzeće Agro-filin Mlin u Dobrotinu.

Milorad Ćurčić je sa svojom ćerkom u Dobrotinu nadomak Lipljana 2003. godine osnovao preduzeće Agro-filin Mlin čija je osnovna delatnost proizvodnja stočne hrane. Pored toga Milorad je u sklopu firme osnovao i farmu koka nosilja. U vreme nastajanja preduzeća Milorad nije ni slutio da će ova proizvodnja vremenom prerasti u posao od kojeg može da se živi i koji će omogućiti zapošljavanje drugim ljudima. Mukotrpan i naporan rad u poljoprivredi pomogao mu je da danas živi od svog rada i ne zavisi od ničije podrške i pomoći.

"Agro-filin Mlin bavi se proizvodnjom stočne hrane, jaja koje daju koke nosilje i kojih ukupno imamo 1200 komada. Za sada dobro poslujemo i proizvodnja i prihodi su nam na zadovoljavajućem nivou. Proizvodimo koncentrat za krmače dojilje, za prasad, piliće tovljenike za krave muzare i za koke nosilje. Ukupno negde oko 19 vrsta koncentrata proizvodimo po receptu koji sam nabavio u Zemunu. Naveći problem koji nam se u poslednje vreme javljao je oko uvoza tih supstanci iz Zemuna. Sada nešto pregovaramo sa "Sana progamom" koji već ima svoja predstavništva na Kosovu i zainteresovani su za saradnju sa mojom firmom. Ja sam počeo da se bavim ovim poslom još 2003. godine išao sam polako jer sam se bavio i drugim poslovima istovremeno koji su polako nestajali. Onda sam se okrenuo isključivo ovom poslu i tako je ostalo do danas."

Iako posao kojim se bavi smatra izuzetno teškim i napornim Milorad Ćurčić kaže da nikada ne bi odustao. U njegovom poslovanju veliki problem predstavlja nepostojanje ili slabo postojanje stočnog fonda koji je na Kosovu i Metohiji naglo opao u poslednje tri godine.

"To nas je najviše upropastilo. Stočni fond je bio mnogo veći 2005. godine i 2006. godine nego što je sada. Sada je stočni fond na veoma niskom nivou jer niko nije za to zainteresovan. Ja poznajem ljude koji su tovili i po 60 komada prasadi sad su došli do granice koja znači uzgoj jedne svinje a imaju veliko imanje. Mislim da je glavni razlog za to niska cena stoke, slaba prodaja. Takođe i ljudi koji su se bavili uzgojem tovljenih pilića sveli su taj broj sa 50 na recimo 20 komada. Ljudi se uglavnom time bave samo za svoje potrebe jer je tržište slabo i nemaju kome da prodaju stoku."

Milorad je vremenom došao na ideju da otvori i farmu koka nosilja i iako je bilo problema taj posao mu jako dobro ide ali je potupak nabavke hrane za koke nosilje jako težak zbog visoke cene carine na severu Kosova.

"Imam 1200 komada koka nosilja i prodaja jaja za sada ide dobro iako cena nije zadovoljavajuća. Sad je još i dobra ali do skoro je bilo gotovo ekonomski neisplativo i veću korist su imali oni što prodaju jaja na malo nego na veliko. Sad smo negde na istom nivou. Ali ni to nije onako kako bi trebalo da bude jer i u tom poslu su veliki problemi recimo oko nabavke hrane i imamo velikih problema oko uvoza jer su veliki troškovi za ulazak u terminal i gde nema nikakvih pravila. Isti iznos za ulazak u terminal plaćam ja sa robom u vrednosti od 1000 evra i onaj koji ima robu u vrednosti od recimo 30 hiljada evra tj. ista su pravila za onog što prevozi 25 tone i ja što prevozim tonu, dve. Samo ulaz je 30 evra, pa kontroloru još 30 evra i tako dalje. Onda moramo da podignemo cene svojih proizvoda jer sa tim troškovima nismo u mogućnosti ni da pokrijemo svoje troškove a kamoli da imamo i neku zaradu. Zato se nama više isplati da preko vozača i firmi iz Srbije koji dolaze na Kosovo uspostavimo saradnju i njima platimo prevoz."

Roba se, kako kaže Ćurčić, nabavlja bez ikakvih ugovora a plaćanje je sve u gotovom tako da je često bio u dilemi da li da sa poslom nastavi.

"Ja sam sirovine dobavljao iz Zemuna, iz Kragujevca isto. U poslednje vreme uspostavio sam saradnju i sa firmama iz Bečeja i Kruševca. Najveći problem predstavljaju visoke cene sirovina, kao drugo mi smo morali da tim firmama plaćamo sve u gotovom bez dana čekanja a onda dođete na carinu gde nas carine 15 plus jedan odsto obavezno. To se posebno odražavalo na uvoz ribljeg brašna koji smo preko Zemuna dobavljali iz Italije gde je carina za taj proizvod bila mnogo visoka sko 55%. Zato sad i ne uvozimo to riblje brašno. Čak ga više ni Srbija ne uvozi nego se u Zemunu proizvodi neka biljna zamena za riblje brašno ali i to je jako skupo."

Koncentrat koji sam proizvodi uz pomoć mašina koje je kupio svojim sredstvima prodaje po istoj ceni kao i ostali proizvođači stočne hrane u Srbiji što je, kako kaže, malo nerealno jer su cene poljoprivrednih proizvoda na Kosovu znatno skuplje nego u centralnoj Srbiji. Zarada je minimalna a za unapređenje proizvodnje potrebna su finansijska sredstva koja je preko banaka na Kosovu, kako navodi Ćurčić, teško doći jer su poljoprivredni krediti pod visokom kamatnom stopom.

"Naprimer, džak od 50 kg. koncentrata za piliće je u Srbiji bio 420 dinara isto kao i kod nas sa tom razlikom što su naši proizvodi za pravljenje tog koncentrata mnogo skuplji nego u Srbiji. Skuplji je recimo kukuruz nego u Srbiji. Poslujemo dakle sa veoma malom zaradom koja nije veća od 10% ne računajući svoj rad. Za sada teško ide jer ovde Vlada Kosova ne daje poljoprivredne kredite, to daju banke koje imaju visoke kamatne stope. Npr. za kredit na dve godine od 5000 evra mesečna rata je 265 evra što znači da morate da vratite skoro 1800 evra više što je stvarno mnogo. Konkurisao sam dva puta preko Komercijalne banke za ove kredite ali mi nisu odobreni. Sve tako radim sam i mnogo mi je teško. Upadao sam dosta puta u finansijsku krizu pogotovu u poslednje vreme jer su se javile i ucene. Šleperisti koji mi dovoze sirovine zovu me unapred uz napomenu da moram da uzmem 10 tona a ja nisam uvek u mogućnosti da to platim jer ni cene nikada nisu iste. Januar je recimo mesec koji je najskuplji u Srbiji i januara su cene sirovina najskuplje. Kasnije već padnu cene ali ja ne mogu da zaustavim proizvodnju i čekam da cena padne."

Na razvoj poljoprivrede na Kosovu utiču mnogi faktori a bezbednost je samo jedan od njih. Veliki je problem takođe zastarela tehnika među mnogim poljoprivrednicima, nepostojanje sistema odbrane od elementarnih nepogoda, sistema za navodnjavanje i naravno nedostupnost velikim tržištima kao i nepostojanje nelicenciranih poljoprivrednih apoteka.

"Nemamo stalno tržište i to je jedan veliki problem. Za sada mi je jedino tržište Gračanica i ova sela okolo naročito Dobrotin, Gornja i Donja Gušterica, Laplje Selo, Gračanica Ugljare kao i Lipljan. Nemaju veliko poverenje u ono što ja radim. Uglavnom traže da koncentrat bude original iz Zemuna ili sto posto zeleni. Ali ja imam stalne mušterije iz ovih sela koji jednom kupe koncentrat za stoku i više nikada ne menjaju. Međutim sami prodavci i uopšte trgovinske radnje nisu zainteresovane."

Iako je bavljenje poljoprivredom težak posao Ćurčić kaže da bi mnogi na Kosovu trebalo više da se time bave. Kao primer uspešnog bavljenja i poljoprivredom on navodi to što aktivno svake godine obrađuje 2,5 hektara svog imanja a ove godine je pod zakup uzeto još 6 hektara.

"Ljudi se slabo bave poljoprivredom jer je to težak posao koji uz to donosi minimalnu zaradu. Jedan od najvećih problema je i taj što niko neće da ulaže, da nešto proizvodi i uopšte da nešto radi. Svi gledaju nešto na brzinu da do para dođu na što lakši i što brži način. To je najveći problem kod ljudi na Kosovu. Davali su kredite preko Komercijalne banke navodno za proizvođače ali ja sam konkurisao i nisam uspeo da dobijem taj kredit iako mi je i po njihovim propisima firma registrovana u Srbiji. Ali od toga nije bilo ništa. I pre je preko Srbije bilo dosta ponuda ali meni nikada ništa nije odobreno."

I za Milorada oporezivanje predstavlja veliki problem.

"Srbiji ne plaćamo porez ali zato ovde imamo veliko oporezivanje. Sama dozvola za rad je skupa i košta isto onoliko koliko i godišnja proizvodnja brašna za ljudsku ishranu koju jedan mlin može da proizvede. Bilo je raznih obećanja u poslednje četiri godine. Iz opštine Lipljan su obećavali da će to da isprave ali do danas to se nije desilo. Dozvola za rad je 200 evra godišnje. Poslednje obećanje koje je stiglo je da ko ima svoj objekat dobija mogućnost na trajnu dozvolu. Pa videćemo. Ovo su sve moje prostorije koje sam godinama sređivao nešto pre, nešto posle rata. To je bila obična garaža koju sam prepravio ali sam ipak sa prostorom dosta slab. Sve ukupno sa farmom kokošaka obuhvata prostor od nekih 120 kvadrata. Voleo bih da proširim ali uslovi su dosta teški nema se."

Džakove za punjenje koncentrata Afgro-filin naručuje iz Aranđelovca na kojima stoji logo firme a mašine za proizvodnju stočne hrane Milorad je kupio sopstvenim sredstvima jer smatra da pomoć treba da dobiju oni kojima je stvarno potrebna.

"To sam kupio još 2003. godine u Čačku. Mašinu za mlevenje i mešaonu ali i dosta pomoćnih mašina koje sam nabavljao polako u Kraljevu, Novom Sadu. Od nikoga nisam dobio nikakve donacije ali sam često puta i propuštao konkurse jer nisam bio zainteresovan za tako nešto. Mogao bih da mi neko odobri kredit da to polako vraćem bez neke velike kamate. Smatram da ima naroda koji stvarno nema i neka se njima daju ako već hoće nešto da rade."

Konkurencija je i među kosovskim proizvođačima stočne hrane velika jer Milorad kaže da kupci ne pitaju šta je nego koliko košta.

"Problem je što ovde niko ne gleda kakvo je nešto i šta je, nego koliko košta. Na primer veliki je problem u komponentama koje narod kupuje ovde pa se često hvale kako su kupili 10 kilograma a napravili 50 kilograma koncentrata i startera, koncentrata za prasiće. Šanse nema da neko napravi starter sa 10 kilograma. U taj koncentrat ide soja, riblje brašno, suncokret, kalcijum, kukuruz, malo stočnog brašna što sve po mojim procenama treba da iznosi oko16 kilograma. E, na to naš narod ne obraća pažnju nego pita koliko je npr. 10 kilograma 700 dinara a ovo je 1100 dinara i to im je naravno skuplje. Ovde stiže roba iz Srbije na razne načine a i ovde ima dosta mlinova kao što je ovaj moj. Neki su to dobijali preko donacije, kako se ko snašao i svi nešto rade ali ipak najveći je problem što stočni fond opada. Da stočni fond raste bilo bi bolje za sve nas. Ovako stočni fond opada mlinova je sve više i onda smo u problemu."

Tržište nije problem samo kada je u pitanju stočna hrana već i kada je u pitanju farma kokošaka.

"Ovo su kokoške koje nose jaja samo godinu dana i one se posle prodaju i kupuju druge koje su dosta skupe, oko 5 evra je komad. I u Srbiji je ista cena ali, gde su dozvola za uvoz i raznorazne druge stvari kao što su veterinarske usluge. Onda bi nam izašlo na 7 evra. A ovde uzimamo koške bez neke garancije i nikakve ugovore nemamo sa tim prodavcima i sve nam je rizik. Kad bi mogli da odnesemo u Prištinu ili Lipljan na pijac možda bi nam se i isplatilo ali mi to sve radimo preko nakupaca. Inače slabo ko je zainteresovan za kupovinu tih kokošaka."

Prodaja jaja ipak ide dobro jer farma radi sa oko 80% kapaciteta a jaja se prodaju po ceni nešto višoj od 6 dinara po komadu.

"Ja uspevam da prodam zahvaljujući tržištu koje imam u Prištini. Svi zanju da su jaja sveža i da nisu starija od dva dana. Albanci dolaze kod mene i kupiju i koncentrat i uvek su zainteresovani za kvalitet. Dolaze iz Kosova Polja, Miloševa i iz ovog našeg dela sve do Janjeva . Znači imam stalne kupce i među Albancima."

Farmu koka nosilja napravio je od male garaže koju je preuredio.

"Veoma mi je mala prostorija gde držim farmu kokošaka. Morao sam da napravim na četiri sprata samo da bi bilo što visočije. Imao sam ponudu od jednog privatnika da uradimo zajedničku halu ali nismo mogli da se dogovorimo jer je hteo da u izgradnji te hale učestvujemo po pola a da ako se u slučaju dogodi neki neuspeh hala ostane meni a da njemu vratim uloženi novac. Ja sam ga tada pitao šta je sa mojim zemljištem na kome će hala biti napravljena on mi je rekao da se to ne računa. Tako da je teško sklapati neki posao sa bilo kim."

Agro filin Mlin u Dobrotinu upošljava za sada jednog radnika ali Milorad planira da ubuduće uposli još ljudi kada se uslovi za povećanja proizvodnje steknu.

"Pa kad bi poboljšali uslove rada, kad bi dobio neki kredit, zaposlio bih još nekog radnika, proširio bih farmu koka nosilja na oko 3000-3500 komada, jer bi otprilike toliko mogao da plasiram jaja na tržište svaki dan. Zaposlio bi još dva radnika sigurno, onda bi bilo drugačije, osigurao bi radnike, ali je za sada dosta teško."

Milorad je razmišljao da otvori i stočnu hranu ali nije želeo da bude konkurencija svom bratu koji se time bavi.

"Ja držim svinje tovljenike i kokoške nosilje, držao sam tovljenike piliće ali nisam imao uslova i to sam ostavio, jer sam imao mali prostor, a za pilad treba veći prostor, treba klanica, a ja to nemam i nisam ni imao mogućnost da napravim pa sam odustao sam od toga."

Kada posla ima u rad se uključuje cela porodica, rekao je Milorad.

"Pa pomažu supruga, ćerka, brat, uključujemo se svi kad je potrebno. Posao kojim se ja bavim je dosta težak, zbog konkurencije i zbog toga što treba dosta sredstava odjednom da se uloži da bi se rad isplatio, mada u suštini nije loše."

Milorad Ćurčić, sada vlasnik firme Agro filin Dobrotin radnik je Elektroprivrede Srbije i 1999-te godine je deleći sudbinu sa još 7000 svojih kolega ostao bez posla. Bavljenje proizvodnjom stočne hrane pomaže mu kaže u njegovom ostanku na Kosovu jer je plata koju iz EPS-a prima nedovoljna da izdržava porodicu.

"Nije sigurno na Kosovu da možes da kažes da ćeš isključivo da se baviš jednim poslom jer je konkurencija velika, tržište je zasićeno svim i svačim a baš nema neke konkretne proizvodnje. A i naš narod je takav, ako vide da si počeo da proizvodiš nešto i on će odmah početi isto to, ali je važno kako tebi ide, a kako će njemu. Mladi ljudi ako imaju sredstava volje mogu da ulažu ako im nešto padne na pamet, svako ima svoje mišljenje, neko voli da radi, neko voli da dođe do para na lakši način. Pre rata radio sam u EPS-u, imao sam konstantnu platu, čekao sam mesečnu platu i uvek sam imao neke planove. Sada se ne zna ništa kako će da se sve završi, za sve postoji rizik jer je konkurencija velika i ne znaš da li ćes da uspeš i kako da uspeš, baš zbog te konkurencije."

Milorad Ćurčić smatra da bi se obnavjanjem zemljoradničkih zadruga i formiranjem asocijacije koje bi zastupale interese poljoprivrednih proizvođača mogle biti ključ protiv mnogih faktora koji negativno utičuju na proizvodnju stočne hrane i razvoj poljoprivede na Kosovu i Metohiji jer najveće površine pod usevima na Kosovu čine pšenica i kukuruz, zatim pasulj, krompir i paprika. Što se voćnjaka tiče najveća zemjišna površina na Kosovu je po mnogim statistikama sa šljivama i jabukama. Milorad Ćurčić i njegovo preduzeće Agro- filin Mlin Dobrotin pokazuju kako poljoprivreda i rad jednog malog preduzeća mogu da poboljšaju kvalitet života."