Gordana Đorić - "Avenija" - Laplje Selo

Slušajte emisiju: I deo, II deo, III deo                          Pogledajte galeriju fotografija proizvoda i usluga

Ovom prilikom razbijamo predrasude da su muškarci najuspešniji biznismeni i da na Kosovu i Metohiji poštoje žene koje su u svom poslu, ako ne i bolje, a ono sigurno ravnopravne sa većinom muškaraca u vođenju biznisa i sprovođenju ekonomske strategije. Gordana Đorić predsednica Uduženja poslovnih žena "AVENIJA" iz Lapljeg Sela, je savršena personifikacija svega što jedna snažna žena predstavlja u biznisu. Ona je rođena u Prištini, a već dvadeset godina mnogo svog vremena posvećuje biznisu, dobrotvornom i humanitarnom radu, negovanju srpske tradicije...

"Avenija je Udruženje poslovnih žena i na prvom mestu važan nam je ekonomski razvoj i otvaranje novih radnih mesta za žensku populaciju. Kad živite u jednoj sredini kao što je ova, pod stvarno nenormalnim uslovima i kada je udruženje otvoreno, da tako kažem, 24 sata onda se mnogi ljudi javljaju za neke potrebe i mi smo tu da, onoliko koliko smo u mogućnosti, pomognemo većini ljudi. Udruženje broji preko 300 članica, funkcioniše na centralnom delu Kosova ali ima članova i iz ostalih enklava. Usko je povezano sa Velikom Hočom, ženama u Goraždevcu sa kojima i sarađujemo preko poslovnih udruženja, čak u Goraždevcu ima ista ovakva radionica tako da mi sarađujemo sa njima sa željom da ih izvučemo iz te izolacije i pomognemo da plasiraju njihove proizvode. Postojimo od 2000-te godine. Posle svih onih događaja 1999-te većina je ostala bez posla naročito mi koji smo se bavili privatnim biznisom. Ja sam tada sa jednom grupom ljudi pokrenula formiranje Udruženja preduzetnika na Kosovu i Metohiji i imali smo saradnju i veliku pomoć Privredne komore Srbije i tada smo registrovali nova udruženja preduzetnika a zadnje udruženje je Udruženje poslovnih žena jer sam htela da podstaknem žene na rad i da moje iskustvo kao privrednika i preduzetnika prenesem na njih i da ih ohrabrim da one u okviru svojih porodica pokrenu neke mini biznise i tako zaposle sebe i članove svoje porodice."

Gordana je dama koja poseduje neverovatnu harizmu i zrači ogromnim optimizmom. Još od ranih devedesetih godina, ona pomaže u podizanju javne svesti o problemima života Srba na Kosovu. Koliko ova majka troje dece ima energije i koliko je angažovana na prostoru Kosova i Metohije govori dugačak spisak njenih aktivnosti. Ona je prva žena koja je registrovala privatnu firmu na Kosovu.

"Od 1990-te od kada sam ja privatnik bilo je teško, bilo je teško tada opstati i biti na vrhu tih poslovnih ljudi u tako maloj sredini kao što je bila Priština a ne biti u politici. Tada sam se trudila da imam taj kvalitet koji ne mogu da zanemare svi oni koji su imali potrebe za našim uslugama i to se i pokazalo. Koliko znate moja firma "Zenit lizing" je tada zapošljavala 65 ljudi i bila je jedna od najuspešnijih firmi na Kosovu i Metohiji. Ja sam 1996. godine dobila nagradu za najuspešnijeg menadzera za tu godinu u celoj Srbiji od Privredne komore Srbije i normalno ponosna sam na tu nagradu. Međutim, posle rata, kada je sve uništeno kada i danas živimo pod stvarno nenormalnim uslovima gde nema još uvek slobode kretanja, gde nemate poštovanje zakona i prava, gde nemate mogućnosti da plasirate svoje proizvode gde dalje postoje blokade jako je teško. Ali ja sam po prirodi veliki borac i veliki optimista i dalje pored svih teškoća borimo se što i pokazuju ovi rezultati koje imamo u Aveniji."

Član je Privredne komore Srbije, Izvršnog odbora Unije poslodavaca Srbije, predsednik Udruženja poslovnih žena u Lapljem Selu i predsednica Saveza udruženja žena na Kosovu I Metohiji formiranog prošle godine.

"Ja sam predsednik Unije poslodavaca Kosova i Metohije i potpredsednik Asocijacije malih i srednjih preduzeća Srbije. To je dobro, pošto smo mi stalno u kontaktu, normalno i sa Unijom poslodavaca Srbije i sada sa asocijacijom malih i srednjih preduzeća pokušavamo da dođemo do ideje kao i do privrednika iz uže Srbije koji su zainteresovani da ovde pokrenu neki pogon. Skoro je bio razgovor sa jednom firmom iz Novog Pazara i ja ih ponovo očekujem ovih dana. Oni su ponudili poluautomatske razboje za proizvodnju ručno čvornovatih tepiha. To je jako interesantno, nešto što smatram i sama da bi to mogao da bude naš brend jer tu bismo mogli zaposliti 30 žena i nebismo proizvodili samo tepihe nego i nešto što bi i naša dijaspora tražila a to su izrađeni ćilimi, prekrivači sa motivima naših manastira ili božura bilo šta što može da privuče pažnju."

Ona je posvećena borbi za egzistenciju zena i kaže da, iako žive u uslovima nedostojnim čoveka, gotovo nezamislivim u dvadeset prvom veku, one se ne predaju pa su se udružile, kako bi zajedničkim snagama započele posao.

"Prvu pomoć smo imali od finskog KFOR-a. Od njih smo dobili prve mašine i onda je to bio razlog da mi, i ja lično uložim u ovaj objekat jer nismo imali neku drugu pomoć kojom bi izgradili svoj objekat tako da smo ovo ovde renovirali, sredili i krenuli sa radom. Onda smo imali posetu ljudi iz NIP-a, tu je gospodin Mlađan Đorđević i njemu smo jako zahvalni za ovu mašinu za vez koja je jako skupa i jako kvalitetna jer oni su nam pomogli da dobijemo ovu mašinu. Mogu da pohvalim i kancelariju Slovačke u Prištini koji su nam obezbedili prvi materijal za obuku i sve što nam je trebalo za šivenje posteljine i sve ostalo. Zatim su nam pomogli i kupili nam dve industrijske mašine i stalno su i danas sa nama da nam na bilo koji način pomognu gde i na koji način možemo da plasiramo naše proizvode bar kada je njihovo tržište u pitanju. Ja se nadam da ćemo i u buduće sa njima imati diobru saradnju."

Tržište je ipak teško naći.

"Naše tržište je pre svega Centralno Kosovo kao i Novi Sad. Ovo ovde je samo deo naših proizvoda. Inače imamo saradnju i sa jednom gospođom iz Beograda Milenom Janković koja ima jedan svoj prodajni objekat sa rukotvorinama i mi redovno nosimo naše proizvode tamo. Kada ona proda da nam novac i tako poslujemo. Ja i neznam da neko proizvodi ono što mi proizvodimo ovde ali ima toga u užoj Srbiji kao i u Vojvodini. Tamo postoje radionice, čak i mnogo kvalitetnije sa boljom opremom sa boljom obukom i normalno boljim uslovima rada."

S obzirom da je Udruženje poslovnih žena registrovano kao NVO, ne ostvaruju godišnje prihode i nemaju stalno zaposlene, porez i ne plaćaju ali su registrovani u Privrednoj komori Kosova čije je sada sedište u Kosovskoj Mitrovici.

"Nažalost nemamo stalno zaposlenih a trebalo bi da imamo. Razlog zašto ih nemamo je taj što nemamo para da ih plaćamo ali imamo stalno prisutne žene koje više rade volonterski. Ja sam pokušavala da sa našom opštinom i okrugom popričam o tome da oni zaposle bar tri, četiri žene koje bi bile u stalnom radnom odnosu i onda bi bilo mnogo lakše i te proizvode koje bi ovde proizveli oni bi mogli da koriste za njihove potrebe onda kad dođu gosti da im ponude kao suvenir, kao neki poklon a isto tako bi to moglo da uradi i Ministarstvo za Kosovo i Metohiju. Mi smo imali razgovore pre novogodišnjih praznika nastavićemo te razgovore i u ovom periodu i nadam se da će to dati rezultate i da će oni prihvatiti tu našu molbu i zaposliti bar četiri žene."

Udruženje ima oko 300 članica. Jednu grupu sačinjavaju dame koje već obavljaju neke poslove ili su pokrenule mini projekat u okviru svoje porodice. U drugoj grupi su žene koje se bave tradicionalnim srpskim rukotvorinama. Treća grupa okuplja žene koje nemaju uslove da, u okviru porodice, ostvare bilo kakve prihode za normalan život, i mogu da se bave isključivo kolektivnim radom. Takvih je u Aveniji tridesetak. Sloboda je po Gordani najveća motivacija za rad.

"Treba mi sloboda, treba mi da se osećam ravnopravnim građaninom, terba mi da neko poštuje moja prava kao čoveka koji je ovde rođen i ima pravo da živi na ovim prostorima i da pokaže sve ono što zna i ume i ono što treba mojoj zajednici. Treba mi razvoj moje sredine, trebaju mi kontakti sa ljudima jer ne mogu da živim u izolaciji, ne mogu da stalno živim pod nekim pritiscima. Govorim sada u ime svih nas koji želimo stvarno da privređujemo, da radimo i imamo rezultate u svojim firmama. Da imamo mogućnosti da otvaramo nova radna mesta i da svi naši sugrađani i moje komšije ostanu i planiraju svoju budućnost ovde na ovom prostoru a ne da stalno budu pod tenzijom i da razmišljaju šta će i gde će biti sutra."

Nedostatak strategije ekonomskog razvoja je po Gordani najveći problem u funkcionisanju biznisa u srpskim sredinama na Kosovu.

"Nisu najpre urađena istraživanja šta je tržištu neophodno ovde, šta se uopšte nalazi na tržištu da biste vi mogli da proizvodite a da to bude ekomomski opravdano i održivo. Znači ništa od toga nema. E sada nešto pričamo sa našom Privrenom komorom Srbije i ja se nadam da ćemo dobiti podršku Ministarstva za Kosovo i Metohiju da stvarno napravimo jednu pravu strategiju ekonomskog razvoja. Podatke možemo skupiti lako sa terena jer znam da u nekim delovima enklava već postoje izrađeni projekti već za nekoliko većih fabrika ali ne mnogo velikih koje bi ustvari zapošljavale od 30 do 50 ljudi i sigurno bi zadovoljile potrebe te sredine za tom vrstom robe. Kada bi se uradila strategija ekonomskog razvoja onda bi bilo mnogo lakše i tražiti povoljne kredite sa nekim povoljnim kamatama sa nekim dužim grejs periodima i povezati se sa nekim srodnim granama u užoj Srbiji pa čak i sa nekima iz okruženja i imati ono što je ovde neophodno a to je otvaranje novih radnih mesta."

Žene su angažovane na izradi veoma kvalitetnih odevnih predmeta i stvari za kuću, sa etno motivima, za koje, kako je istakla Đorić, već postoji veliko interesovanje.One organizuju prodajne izložbe, posećuju sajmove i neguju srpska narodna obeležja.

"Nažalost, šta je problem? Kina je ceo svet snabdela sa tim tkanicama ili odevnim predmetima koji su jako jeftini. Ovo je ručno rađeno i treba puno vremena da bi se izradilo i zato ne možete sa cenom da parirate kineskim proizvodima. Naši ljudi sada kupuju ono što moraju jer nemaju dovoljno para i ono što je jeftinije. Zato mi ne možemo da nađemo tržište u toj meri da plasiramo naše proizvode. Nadamo se da ćemo kroz suvenire koje sad planiramo da proizvodimo i tkajući te naše motive kroz naše manastire da ćemo imati prođu u našoj dijaspori i da ćemo tada imati veći profit i omogućiti našim članicama da imaju veću zaradu."

Avenija je do sada imala oko 40 prodajnih izložbi što je jedna od glavnih mogućnosti da žene koje se u okviru udruženja bave ručnim radom budu isplaćene za svoj rad.

"Prošle godine smo bili u Niškoj Banji na etno susretima gde smo osvojili zlatnu medalju za naše proizvode isto nam je i sajam dao priznanje za najlepše uređeni štand pre četiri godine i ta nam je nagrada jako draga. Neka druga priznanja, veća, sada u ovom periodu, nismo imali osim prvu nagradu koju smo dobili za nacinalnu kuhinju i to je drago priznanje. Naravno imamo zahvalnice mnogih asocijacija, raznih ustanova, Crvenog Krsta sa kojima smo mi unazad 10 godina sarađivali."

Nacionalna kuhinja je takođe jedna od delatnosti kojom se žene Avenije bave.

"Imamo i grupu žena koje se bave nacionalnom kuhinjom tako da na tim izložbama znamo da na pravi način dekorišemo sto i pokažemo bogatstvo naše kuhinje sa ovih prostora. Naše najveće bogatstvo su pite, barem za mene jer ja ih stvarno obožavam. Imamo negde oko 14 vrsta pita a sigurno ih ima i više evo mi sada pokušavamo da i ono što je baš zaboravljeno od naših baka da se prisetimo još nekih jela koja su se nekada spremala na ovom prostoru i da to uvrstimo u našu nacionalnu kuhinju i kada imamo izložbe da i to pokažemo. Inače mi smo uključene i u mnogim situacijama smo već bile da pripremamo za prijeme, za neke događaje, koji su se organizovali u Gračanici i da za te goste pripremimo hranu i da im omogućimo da imaju kvalitetan ručak a opet da je uključen i taj deo dekoracije."

Međutim, zanimljivo je da ona, impresionirana entuzijazmom i voljom ljudi da rade i zarade ne odustaje od želje da postojeći posao proširi ili pomogne u otvaranju mini preduzeća kojim bi i sama kako kaže mogla da rukovodi.

"Odmah posle rata ja sam ponudila, tadašnjem potpredsedniku Vlade, Draganu Tomiću, koji je bio i direktor Jumka u Beogradu, halu koja ima 800 kvadratnih metara da tu pokrenemo neku proizvodnju. Bila sam spreman tada, a i sada sam spremna, i sugurna sam da imam volje, a i dovoljno snage da budem na čelu jedne firme ili fabrike koja bi mogla da zaposli 30- 50 ljudi i da pruži visoke rezultate. Ali normalno treba da nam stvore uslove i da imamo one uslove koje sada nemamo i da normalno imamo saradnju sa mnogim našim fabrikama iz uže Srbije i Vojvodine i da imamo podršku Međunarodne zajednice, a ne da budemo i dalje u izolaciji i u blokadi."

Kvalitet je po Gordani najveća umetnost biznisa.

"Kvalitet u proizvodu, ali i kvalitet u odnosu sa poslovnim partnerima, sa saradnicima, sa svima onima koji mogu da utiču na kvalitet tvoje firme i normalno moral, koji mora da poseduje svaki koji vodi biznis. Bez morala se ne može opstati. lako je u drugim granama, ali vi kao privrednik ne možete da budete sami, morate da budete povezani sa drugim privrednim subjektima. Uvek morate da mislite i o njima da biste imali uspeha, jer samo zajedno možete postići sve ono što je potrebno da biste bili kvalitetna firma. Ako ne štitite partnera, nećete imati s kim da radite i onda ćete i vi propasti."

Za posao kojim se žene u Aveniji bave opreme je nikad dosta. Iako imaju 7 mašina za šivenje, dve mašine za vez, dva razboja i još dosta prateće opreme Godana bi i dalje ulagala isključivo u opremu, unapređenje proizvodnje i obuku žena ali, kako kaže, to zahteva velika finansijska sredstva.

"Bez opreme ne možete da imate dobar proizvod i obuku, to je nama neophodno. Kad budemo se osposobili da izrađujemo takve proizvode, onda sam sigurna da ćemo uvek imati tržište. Ja sam imala razgovor prošle nedelje sa Vericom Rakočević i ona nam je ponudila pomoć, da ono što mi proizvedemo ona plasira preko svojih prodajnih objekata i preko svojih modela. Ali i ona je sama rekla da mi ovde nemamo takve žene koje mogu da izvezu ili urade takvu tkanicu koja je njima potrebna, da bi ona od toga napravila modele koje svet prihvata. Dogovorile smo se da u nekom budućem periodu, kad ona bude slobodna, dođe ovde kod nas, da sa nama popriča, da nas bolje upozna i da nam da prave smernice i normalno da vidimo gde mi možemo da dobijemo tu kvalitetnu obuku ili ko to može da dođe kod nas da nam da takvu obuku da mi možemo da imamo taj kvalitet koji se traži."

Otvaranje jedne od radionica Avenije u Gračanici gde je koncentracija stanovništva veća ženama bio olakšao rad i omogućio veću zaradu ali, kako Gordana kaže Avenija nije u mogućnosti da plaća zakup prostorija a niko im povodom toga nije izašao u susret.

"Ja sam podnosila zahteve i našoj opštini i opštini u Prištini da nam daju prostor, zapravo da nam daju privremeno zemljište da tu montiramo neke kontejnere koje su hteli da nam poklone iz slovačkog KFOR-a. Nažalost, do današnjeg dana mi nismo naišli na razumevanje. Čak sam pričala sa rukovodstvom Doma kulture da tu dobijemo jedan mali prostor gde bismo imale mogućnost da za članice koje su jako zainteresovane, pokrenemo jednu mini radionicu. Mi bismo podelili ovu opremu, preselili bismo jedan deo u Gračanicu i sugurna sam da bi tamo imali i bolje mogućnosti za prodaju, jer tamo dolaze mnogi iz uže Srbije i tamo su locirani bolnica, škole i ima više mogućnosti da se to proda, ali nažalost nismo imali razumevanja. Ja sam i dalje uporna, ja se nadam da ćemo mi otvoriti jednu radionicu tamo u nekom budućem periodu, ja ne odustajem od toga."

Navela je da nije tačno da Srbi ne žele da se uključe u kosovske institucije. Ona je bila uključena u izradi strategije razvoja za 2006. a i danas ima saradnju sa brojnim kosovskim organizacijama ali i predstavnicima Međunarodne zajednice.

"Mi imamo volju da sarađujemo sa svima, sarađivali smo sa IOM-om jako dobro, kada je taj ekonomski razvoj u pitanju i njima smo jako zahvalni, jer su oni mnogo puta finansirali neke naše aktivnosti ovde, a i naš odlazak na mnoge sajmove, a jedan od njih je i na "Biznis-baze" u Beogradu koji posećujemo sedam godina i gde imamo priliku da pokažemo šta mi to radimo, koji su naši proizvodi, da tada napravimo dogovor sa određenim nekim firmama koje su tamo isto kao i mi izložile svoje proizvode i žele neku saradnju sa nama. Tu je USAID i normalno njihovi saradnici. Zatim UNIFEM, UNDP, ali sve su to mali projekti, nismo imali neke veće projekte, ne zato što nismo želeli, mi imamo dobre projekte, ali nažalost, da li nisu oni imali sluha ili dovoljno volje, želje da finansiraju takve projekte koji mogu da daju mnogo veće rezultate neznam."

Svih ovih godina bilo je mnogo problema oko organizacije, ocenila je Đorić naglašavajući da je biti žena-privrednik na Kosovu bilo oduvek teško.

"Svakog Vidovdana mi učestvujemo kao Avenija, ali mi smo i pokretači da se iz svih enklava okupe žene koje se bave rukotvorinama i koje na taj način čuvaju naš folklor i našu tradiciju da se pojave na dane Vidovdana i da imaju svoju izložbu. I da tada podelimo nagrade za najlepši vez, najlepšu tkanicu i najlepši heklani rad. Nagrade su, ako gledamo naše uslove, visoke 20.000 dinara. I šta mi doživljavamo, da organizatori Vidovdanskih dana nas ne uvrste nigde. Znači mi ne možemo ni na zajedničku večeru da idemo, ne možemo čak da budemo ni predstavljene u Vidovdanskom glasniku koji se štampa svake godine. Vi nećete nigde naći naše nagrade koje su dodeljene, žene koje su stvarno zaslužile te nagrade, zaslužile su da se pomenu njihova imena, da ne kažem fotografije, koje bi trebale da budu tu za dodelu te nagrade. Znači oni jednostavno ne žele da se mi čak ni u tom časopisu pojavimo."

Iz Avenije poručuju da su otvoreni za svaku ženu koja želi da se informiše, nešto nauči ili razmeni neko iskustvo.