Srđan Petrović - "Vinica Petrović" - Velika Hoča

Slušajte emisiju: I deo, II deo, III deo                          Pogledajte galeriju fotografija proizvoda i usluga

Predstavljamo vam jednu od privrednih delatnosti na Kosovu a to je vinarstvo, tačnije porodicu Petrović iz Velike Hoče koja je dugom tradicijom proizvodnje vina i rakije uspela da izgradi porodični biznis uz pomoć kojeg danas upeva da opstane u ovom metohijskom kraju kao u svojevrsnom izolovanom getu gde živi oko 700 Srba. Srdjan Petrović je vlasnik porodične vinice.

"Moja porodica, porodica Petrović bavi se proizvodnjom vina još iz 18 veka. Znači najstarija zgrada, objekat koji mi imamo ovde to je ova naša vinca koju sam ja na tim starim temeljima obnovio i napravio novu. Iskoristio sam stare temelje i proširili smo proizvodnju. Imamo stare vinograde i zasade još iz 1936. godine, imamo zasade prokupca. To je na niskom uzgojnom obliku bez stubova, znači nije špalirski nego bez naslona. Porodično se bavimo vinarstvom to nam je tradicija pošto mi je otac tehnolog i majka takođe. Otac i majka su mi prvi đaci srednje vinarske škole koja je postojala na ovom prostoru to je bila srednja vinarska škola u Dušanovu. Znači i otac i majka su tu školu završili, onda su radili u podrumu Landovici, onda Maloj Kruši kasnije u „Orvinu" u Orahovcu. Otac mi je tehnolog inženjer poljoprivrede, majka hemičar laborant a ja sam inženjer poljoprivrede, post-diplomac na Tehnološkom fakultetu, specijalista za vrenje. Specijalizirao sam 1998. godine vina isključivo na enzimima koji se primenjuju kod obrade crnih i belih vina. Došao sam na ideju da proširim proizvodnju. Ove godine proširili smo naš zasad i imamo još pola hektara vinograda, zasadili smo belo vinsko grožđe sorte rizling i stono grožđe. Na pola hektara znači rizlinga i negde na oko 10 do 15 ari imamo to stono grožđe za jelo. Povećali smo proizvodnju jer smo imali neku svoju opremu, svoje podrume, sudove, kace, bačve koje su i bile dosta stare. Otac je nešto prinovio, kupio. Imali smo i neku malu podršku od IOM-a koja je bila na ovim prostorima tako da smo imali saradnju sa njima i još deo opreme nabavili to je deo pumpi i kasnije smo svoja sredstva sami proširili, uložili i povećali proizvodnju. Mislim da ne samo nama ovde u Velikoj Hoči nego i u svim opštinama gde žive Srbi poljoprivreda je isključivo jedina grana uz pomoć koje mi svojim radom možemo da opstanemo sve ostalo je nerealno, neprofitabilno i nema perspektivu osim zanatsva i neke male sitne proizvodnje."

Selo Velika Hoča, koje se nalazi na udaljenosti 5-6 km jugoistočno od Orahovca i oko 25 km od Prizrena, spada u red najstarijih srpskih naselja u Metohiji. Zbog otvorenosti rečnih i potočnih dolina prema jugu i zapadu, u području Hoče se oseća uticaj primorske klime koja prodire dolinom Belog Drima i blagotvorno deluje na vinogradarstvo. Sva pisana dokumenta o ovom naselju vezuju se za gajenje vinove loze i proizvodnju vina i rakije. Srđan Petrović je sa ocem Božidarom sačuvao porodičnu tradiciju proizvodnje vina i rakije i porodičnu tradicuju pretvorio u biznis.

"Ovaj posao koji radimo, da nas ne čini srećnim i neispunjava nas, ne bi ni radili. Tu smo našli sebe i to je naše zadovoljstvo, samim tim što nam je to tradicija, što nam je to porodični posao što smo to malo proširili i usavršili. Čitava moja porodica učestvuje kad počne pakovanje i punjenje boca, ja , otac, majka, supruga čak i moj sin koji je peti razred osnovne škole pomažu u poslu. Tako da smo svi na okupu i jedino što volimo da radimo je da proizvodimo grožđe i vina. Imamo 2,5 hektara svojih vinograda koje obrađujemo a u toku sezone vršimo otkup grožđa i od ostalih proizvođača iz sela i ostalih lokalnih meštana Albanaca i svih onih koji se bave proizvodnjom grožđa."

Od doba cara Stefana Dušana vinogradi Velike Hoče pripadaju manastiru Dečani, čiji monasi i danas aktivno koriste iste vinarske podrume u selu. Pod privatnim vinogradima u okolini naselja je, pre rata na Kosovu i Metohiji, obrađivano preko 160 hektara. Danas je površina obradivih vinograda gotovo prepolovljena, kako kaže Srđan Petrović,zbog političkih prilika koje su pratile poljoprivrednike još iz vremena komunizma.

"Naše vinogradarstvo pa samim tim i naši zasadi vinograda trpe promene kao i naše društvo kao i mi svi koji smo prisutni na ovim prostorima. Naime, moja porodica je 1905. godine imala nekih sedam hektara vinograda na potezu zvanom Petko Polje koje su kasnije komunisti oduzeli tako da smo ostali bez tih velikih zasada a Zadruga koja je bila ovde i dominirala u našoj opštini ona je to preuzela i onda smo mi ostali bez tih velikih površina. Kasnije i u ovim sukobima koji su se zadesili na Kosovu 1999. godine deo vinograda nam je stradao. Znači u ratu nam je zasad totalno iskrčen, stubovi su povađeni, žice povađene, čokoti posečeni tako da sve ove promene koje prate nas i društvo prate nam i vinograde i tu našu proizvodnju. Znači 1999.godine imali smo vrlo malo i nismo mogli ni da plasiramo. Mi smo i inače počeli proizvodnju vina pre svega za svoje potrebe i mali deo za tržišta a radili smo i vina za pričešće znači za naše manastire na Kosovu ali i po Srbiji. Isključivo smo radili ta originalna vina."

Ipak povoljni ekološki uslovi su omogućavali da seljani na jednom hektaru sade od 10.000 do 12.000 čokota. Srđan kaže da je proizvođeno vino prodavano podrumu "Orvin", kao izuzetno kvalitetan i cenjeni izvozni proizvod na zahtevnom svetskom tržištu.

"Sam postupak proizvodnje vina počinje još u vinogradima odabirom sorti grožđa i pažljivim planiranjem prinosa. Znači prvo se prinos planira rezidbom kojom kontrolišemo taj prinos da vidimo maksimalni učinak koji će biti. Mi tom rezidbom planiramo i projektujemo prinos, zatim u toku sezone održavamo zasade sve do berbe i onda pred berbu određujemo momenat berbe i normalno pratimo sve agrotehničke mere prašenja, prskanja, kopanja, zaštite od bolesti itd., sem navodnjavanja koje ovde nismo u mogućnosti da upotrebljavamo, nismo u mogućnosti a niti imamo potrebe da tu meru primenjujemo. U jesen odredimo momenat berbe i onda uzorkujemo grožđe organoleptički, probamo slast i onda merimo pomoću refrektometra i širometra, znači širomerom merimo slast grožđa i onda kad ocenimo da je pravi momenat berbe počinjemo.

Najuspešnije i najčešće su gajene crne vinske sorte grožđa "prokupac" i "vranac" kao i bele vinske sorte "smederevka" i "rizling". Proizvodnju vina je oduvek pratila i proizvodnja domaće rakije "komovice". Međutim Petrovićima su za veću i bolju proizvodnju sada potrebni presa i pasterizator.

"Uglavnom imamo sve što nam je potrebno za ovaj naš kapacit koji nam je potreban, za ove naše potrebe. Nama recimo nedostaje neka malo veća presa, hidraulična ili pneumatska presa koja bi nam olakšala čitav taj posao. Pored prese nedostaje mi još par vinifikatora gde bi mogao da izdvojim posebno tehnološki potpuno belo vino, kao i jedan pasterizator koji bi mi olakšao proizvodnju tog slatkog vina za pričešće, čime bi usavršio tehnologiju i sebi pojednostavio postupak i samim tim dobio bih na kvalitetu. Naši proizvodni kapaciteti se svake godine povećavaju. Mi smo počeli sa pet hiljada litara, pa deset i sada imamo od 15 do 20 hiljada litara ukupno, znači i belo i slatko i crveno kao i rakije koju takođe proizvodimo. Rakija je sastavni deo vinarstva. Ko god se bavi vinarstvom koristi to oštećeno grožđe, taj talog od vina od tog pretakanja za rakiju. Mi pravimo i širu, tj.sok od grožđa koja se takođe dosta traži i dosta se prodaje."

Postepeno su orahovački individualni proizvođači počeli da prodaju svoje vino u Srbiji. Ipak, većini se sada to ne isplati jer su troškovi transporta veliki a dvostruko oporezivanje kao i visoke cene PDV-a dodatni su problem. Srđan je jedan od retkih proizvođača vina koji uspeva da svoje prizvode plasira na srpsko tržite a neretko vino Petrovića svoje potrošače nađe i među Albancima.

"U početku je bilo jako teško dok smo bili zatvoreni dok se malo nismo otvorili, krenuli i proširili tržište. Ali ne možemo na računamo na tržište u selu jer nas ima malo i većina se bavi proizvodnjom vina neko malo više neko malo manje. lpak moje tržište su svi ali moje najveće tržište su Beograd i Krajevo, znači uži deo Srbije gde plasiramo naš proizvod, zatim pripadnici KFOR-a nam dosta kupuju, zatim pripadnici UNMIK-a ranije sada Euleksa, lokalne komšije, poznavaoci vina, a dolaze nam i Albanci koji nam kupuju vina i koji vole pravo i kvalitetno vino i imamo jako dobru saradnju i sa njima. Najveći problem, međutim, imamo sa našom carinom i ja uopšte neznam ko taj problem uopšte zataškava. U početku je taj promet vina tekao tako što smo mi vino odavde prevozili do Mitrovice, onda iz mitrovice do Rudnice. UNMIK carina nam nikada nije pravila problem kao ni privremene institucije Kosova ali nam u početku nije problem pravila ni naša carina s tim što smo mi vadili potvrdu iz Koordinacionog centra da je to naš proizvod, da posedujemo tu površinu koju smo dokazivali posedovnim listom a onda smo iz te površine izvodili neke količine vina i na osnovu toga smo išli nesmetano nekih godinu dve dana bez problema.

Međutim, kasnije su uveli plaćanje tog obaveznog PDV-a i na neki način da bi se možda i mi registrovali i da bi to stavili u neke tokove i kontrole. Ali ni to nije problem. Mi smo i to uradili. Ja sam registrovao samostalnu zanatsku radnju u Kosovskoj Mitrovici a prijavio se registru u Beogradu u Agenciji za privredne registre, sedište prijavio u Velikoj Hoči i sada nemamo tih velikih problema. Imamo najveći problem ko će da nam plati PDV zato što, kada mi to naše vino izvezemo preko administrativne granice naša carina neda čak ni 50 litara da izvezemo. To su naši problemi. Par puta sam pokušavao da napravim dogovor koja je ta maksimalna količina svog proizvoda koju možemo da izvezemo sa Kosova. Međutim to je klasična granica koju carinici tako predstavljaju. Mi zato radimo svu potrebnu papirologiju, taj evidencioni list u finansijskoj policiji u Kosovskoj Mitrovici iz trezora uzimamo potrvrdu o plaćenom PDV-u i onda tako pređemo granicu. Nama nije problem da plaćamo PDV nego nam je problem da nađemo kupca kada recimo natovarimo kombi po 500 litara. Zato sve to prodajemo na malo, nekome 10, nekome 20 litara, nekome 100. Zato nam je najveći problem da pronađemo neku firmu, organizaciju ili preduzeće koje bi nam plaćalo PDV."

Gajenje grožđa i proizvodnja vina u Velikoj Hoči nekada je bilo samo dodatno zanimanje. Posle propadanja društvenih preduzeća i smanjenja broja zaposlenih u javnom sektoru, meštanima je sada to osnovna delatnost i glavni izvor prihoda. Srđan kaže da osim Dečanske Vinice, Vinica Petrović i pored velikog broja proizvođača nema konkurenciju.

"Mi ovde nemamo neku konkurenciju u Velikoj Hoči zato što najveći proizvođači vina u Velkoj Hoči i najveće površine pod vinogradima poseduje manastir Visoki Dečani pa sam tim i proizvodi najveće količine vina, posle toga smo mi, moja porodica. Posle Dečana upravo smo mi ti koji proizvodimo neke ozbiljnije koliličine vina jer smo zastupljeni sa svim vinima jer proizvodimo i slatko i rizling i širu i crveno vino a i rakiju čime pokušavamo da održimo neki kvalitet. Znači što se tiče kvaliteta i kvantiteta u Hoči nemamo konkurenciju. Ali šta vredi povećavati cenu vina ako namate pristup tržištu. Mi smo sada trenutno ograničeni na ove količine na ovih desetak hiljada litara koje proizvodimo. Za dalje, dok traje ovakvo stanje mi smo u nemogućnosti da proširujemo proizvodnju."

Srđan navodi da ostvaruju dobar prihod ali da je on nedovoljan da se samo od vinarstva živi. On kaže da još uvek ne vode evidenciju o godišnjem obrtu novca jer su svoju zanatsku radnju za proizvodnju i preradu vina Vinicu Petrović tek skoro registovali ali da je, kako kaže, novac priblizno toliki da može da pokrije prosečne plate za članove svoje porodice od po 20-ak hiljada dinara mesečno.

"Cene su se menjale i jako varirale. Mi smo vino počeli da prodajemo po jedan evro u rifuzu I sada smo dostigli neku cenu vina od dva evra u rifuzi. Cene svih vina su iste. Težimo da svake godine povećamo kvalitet vina jer na ovom području, ni na teritoriji Kosova nema kvalitetnog vina. Zato mi pokušavamo da povećanmo kvalitet proizvodnje. Cena rakije nam je 3 evra ili 300 dinara a imamo i staru rakiju kou prodajemo po 4 evra zavisi od stepena, komovica nam je 3, loza 4 evra."

Da bi povećala kvalitet i način proizvodnje "Vinica Petrović" je za nove projekte konkurisala i u Fondu za razvoj, za podsticajna sredstva koja dodeljuje Ministarstvo za Kosovo i Metohiju. Kako kaže proizvodnja vina ide dobro ali postoje prateće stvari koje iziskuju probleme.

"Vrlo nam je problematično što se tiče ove plastične ambalaže. Nju dobavljamo iz Orahovca i iz Prizrena. Tamo ima jedan proizvođač u Mušnikovu koji proizvodi tu ambalažu, plastične boce od litre, 2 litra i 5 litara. Oni nam te boce donose i imamo super saradnju i nikakvih problema nemamo. Cene su iste i za nas i za ostale a što se tiče staklene ambalaže tu imamo veliki problem oko uvoza zato što te staklene ambalaže nema u prodaji na Kosovu zato što kosovska Vlada kontroliše te proizvođače preko te uvozne ambalaže, onda prate proizvodnju rakije, ima ta neka akciza na rakije. To je uređeno koliko znam posebnim zakonom. Probne nalepnice radila mi je jedna štamparija iz Valjeva, dizajn mi je radila neka agencija iz Kragujevca. To je isto vrlo problematično za nas zato što mi ovde nemamo neki pristup bliži, neku štampariju da bi to mogli malo da pojednostavimo i da nas to jeftinije košta i da nam je to bliže i uvek dostupno. Inače planiram da uradim neki ekstra dizajn i štitimo to naše geografsko poreklo. Ja sam tako u Ministarstvu poljoprivrede podneo zahtev za zaštitu geografskog porekla, analizu zemljišta mi radi Poljoprivredni fakultet u Beogradu svake godine, a analize vina i rakije radi mi Enološka stanica u Vršcu."

"Vinica Petrović" iz Velike Hoče dobitnik je više značajnih priznanja.

"Imamo više tih nagrada ali mogu da vam spomenem nešto što mi je u sećanu. Recimo svake godine se održavaju Dani berbe vina i grožđa u opštini Orahovac. Moj otac je dva puta učestvovao, jednom je dobio nagradu za najbolji kvalitet vina a 2008. godine dobili smo nagradu na takmičenju Gran Kazino u Hotelu Jugoslavija u Beogradu za najbolje srpsko vino od domaćih autohtonih sorti što nas jako raduje i ohrabruje s obzirom da je učestvovalo oko 120 srpskih proizvođača iz čitave Srbije. Mi smo predstavljali ovaj naš vinogradarski region tu smo osvojili diplomu, pehar i neku novčanu nagradu i to nam daje malo samopouzdanja u nešem radu."

Srđan Petrović za sebe kaže da je privrednik u razvoju i ima velike planove za svoju Vinicu.

"Planovi su mi da proširim zasade za još nekih tri hektara, želja mi je da proširim zasade vinograda taj plantažni zasad, da zasadim našu sortu prokupac i vranac i smederevke na tri hektara, po hektar od svake sorte i da povećam proizvodnju za još nekih 20 hiljada litara. Naravno planiram i da pronađem bolji pristup tržištu. Opremiću i dizajn da proizvode plasiramo i po gradovima na Kosovu."

Srđan Petrovic zavrsio je fakultet u Prištini 1995. godine a post-diplomske studije 1998. godine u Novom Sadu i kaže da se vreme ,što se Kosova tiče, i nije mnogo promenilo.

"Ne samo to vreme nego i čitavo moje školovanje pamtim u nekim protestima u nekim nesigurnim dolascima nekim nesigrnim putevima, ne kasno noću , ne kasno ovde, tako da je i to bilo neko nesigurno vreme. Ali ja sam optimista nadam se da će mnogo da se promeni na Kosovu inače ovakvo stanje nije održivo ni za nas, znači ni za Srbe a ni za Albance. Ja mislim da već ide na bolje, recimo gledano iz ugla Velike Hoče. Mi smo samo nekoliko godina imali konvoj, nismo mogli da se krećemo svojim kolima a sada idemo svojim kolima i danju i noću, jeste da je sve to na neki rizik i zato ne mogu da kažem da je 100% sigurno ali uz neku malu dozu straha mi se samostalno krećemo. Ipak kod nas je u Hoči vreme stalo a sat se okreće. To je moj komentar na stanje u Hoči. Ovde se ništa ne dešava, naročito što se tiče privrede, velika nula i ništa nije ni preduzeto. Naša vlast nije mogla da se snađe, ta vlast koja ovde sada pokušava da vlada i dominira. Jedini rezultat koji do sada imamo je taj što je u Hoči konačno izgrađen seoski vodovod i tako sad konačno imamo seosku vodu. Znate, mi smo imali vodu koja je oticala u potok trošila se bezveze niko nije imao korist od nje a mi smo ostajali žedni. Snabdevali smo se iz Radonjića a sad konačno zahvaljujući Momčilu Jagodiću koji je bio sekretar ministarsva i vladiki Teodosiju koji je uložio svoje napore da se to sprovede do kraja. Konačno imamo svoju vodu."

Srđan je deleći sudbinu većine Srba na Kosovu otišao iz rodne Hoče nakon rata 1999. godine. Posle nekoliko godina vratio se jer je smatrao da je to jedino što je mogao da uradi za Kosovo.

"Ja sam pre rata radio u "Orvinu" u Orahovcu koji je sada privatizovan. Mi odatle nismo dobili ništa. Nadam se da će nešto biti jer sam skoro čuo da se planira neka isplata za nas koji smo tamo radili. Kad sam izbegao sa Kosova radio sam u "Rubinu" u Kruševcu radio sam plantaže, onda sam dve godine radio u Ministarstvu Vera pri manastiru Žiča kao ekonom i onda sam napustio i taj posao i vratio se u Hoču. U tom trenutku smatrao sam da svi treba da damo neki svoj doprinos jer svi se euforično zaklinjemo u Kosovo, Kosovo u srcu, ali je najviše onih kojima je Kosovo do srca."

Za Srđana je optimizam najveća umetnost biznisa.

"Budućnost svoje dece vidim u nastavku ovog posla, da nastave sa poljoprivredom, da obrađujemo zemlju i da proširujemo i osavremenjujemo naš posao. Imam neku zemlju koju sam nasledio od babe i na toj površini mislim da ove godine pripremim zemljište a do godine da uradim sadnju. Ako posao krene kako sam zamislio da malo proširimo i povećamo obim proizvodnje kupiću još par hektara zemlje jer zahvaljujući vinogradi mi smo se ekonomski održali jer smo i supruga i ja bez posla I imamo smo ovaj."

Stanovnici Velike Hoče veruju da visok kvalitet orahovačkog i hočanskog grožđa, tradicija vinogradarstva i vinarstva i dobro organizovana proizvodnja, mogu da stvore šanse za otvaranje novih radnih mesta i poboljšanje životnog standarda. Potrebno je samo da država i društvo više pažnje posveti kvalitetu.